Српски сион

Бр. ц

„српски сион>

Стр. 215.

озлеђује. том стању не само да остаје без плода, него се мора и осушити и иструхнути, ако се за времена опет не усади у зелљу, која јој прија, у земљу хришћанску цјелицу и не залије водолг што освјежује, сузалт покајнгткилг. По слабости својој ми, који смо постали синови Божји, морали би опет за Бога умријети, да нам Он у милости својој није дао кајања, којим се послије крштења у животу одржавати можемо, и не само у животу се одржавати, него успркос свима незгодама, неприликама и противностима, живот тај испуњавати још и плодом Богу милим. На тај начин кајање је у њеку руку ново кргитење. Према томе, ако смо увјерени да само крштењел! можемо ући у хрингћански живот и иостати члановилга једнога и нстога тг^јела (I. Кор. 12, 13), члановима Цркве, која је тијело Христово (Ефес. 1, 10.20—23), онда само од себе долази и увјерење, да само кајањелг можемо остати окиви чланови тога тијела, у живој свези с њиме. Као што кргитење треба некрштенолг, тако исто треба кајање крштенолг. А из тога слиједи, да и илодови кајања морају бити врло слични млодовилга крштења, да дакле крштени човјек долази кајањем до онога, до чега некрштени долази крштењем, наравно осим онога што је у крштењу једном за свагда неопорециво изглађено. То можемо сви без разлике лако запамтити, запамтити тако да никада не заборавимо. И упамтимо добро да је кајање ново крштење, да рађа сличнилг плодолг, па да га треба и да држимо истом онаквом светолг дуокногићу својом, као што нам је и крштење света дужност. Будимо једаред за свагда на чисто с тим, да онај који не цијени кајања, који га се не држи и који га не врши, да тај не уважава ни крштења свога, јер се тај не труди да обнови крштење своје да одржи плодове истога и да их надомјести новима, када почну опадати и пропадати.

Нашавши језгру коју смо овом нашом поуком тражили, задржимо је добро у памети, а неће нам бити некорисно, ако покушамо сада да је раздробимо и загледамо шта. све у њој има, другим ријечима, да поближе испитамо, до каква све плода кајањем долазимо. Плод је красан и озбиљан. Незнаш управо пресудити, шта се у њему понајвише истиче и шта је у њему понајљепше. И ипак мораћемо се одлучити да пристанемо уз св. Андреја, творца данашњега великог канона, који ено душу своју буди, да се каје, па да се оиравда, а тијем да обнови живот свој, пристати уз њега и рећи, даје оиравдање- понајвидније у богату роду кајања. Око оиравдања као да се сви плодови стичу и уз њега и за њега привезују. За кривице своје, за гријехе своје ми се морамо пред Богом оправдати. А рекли смо другом приликом, да се ми сами оправдати не можемо, да за нас оправдања нема, него само лшлости може да буде. Ту пак треба кајањем заслужити. И када смо је заслужили, онда нам Бог оирагита гријехе (Јов. 20, 23). Безакоња наша која слго иочинили, не сиолшњу налг се вггше (Језек. 18, 22), ако се обратилго Богу спијелг срцелг својилг иостећи, илачући гг туокећи и кидајући срг^е своје (Јоил 2, 12, 13). Тако нам кајање урађа оироштењелг, које се завршује нашим оиравдањелг. Када смо пак оправдани, онда нам се са гријехом опрашта и казна за гријех, јер Бог тада не дрокгг гњева својега (Михеј 7, 18) и даје вјечно блаокенство и разбојнику-покајнику (Лука 23, 40—43). Гријехом се разједињујемо с Богом, одлазимо од Њега, као оно блудни син што је отишао од оца својега (Лука 15, 12, 13), а кад нам се кајањем опрости гријех, те се оправдамо и казне за кривицу опростимо, онда настаје иолгирење нагие с Боголл. Не ирилгајући гга.п гријеха ниших, Он нас иолгирује са собо.и (II Кор. 5, 19). Помирени пак с Богом, ми смо у-