Српски сион

О тр. 216.

.ОРПСКИ сион и .

Б р . 14.

једно помирени и са собом , а иомирени смо и са свијетом. 0, како је страшно оно стање, када ски вичу: мир, мир, а мира није (Јерем. 8, 11)! А какво опет блаженство осјећа човјек у себи, када дође до мира, те се узнемирено срце његово умири (Псал. 4, 9.—117, 5—8), када се ослободи несноснога страха (Исаија 9, 7) и осјети се добро наоружаним против ђавола и страхота свијета овога (III Мојс. 26, 6)! И какве муке не трпи душа жудећи к Богу, па када иође наиријед, а Ње?а нема, ако ли натраг, не находи Га; ако на лијево ради, не види Га, ако на десно, а Он се заклонио и не мооке Га видјети (Јов 23, 7, 9)! Али када искрено завагшје: иоричем, кајем се (Јов -42, 6), она налази мир свој у Богу, највећем благу. Оправдани лшрх 1ШДЛШ кх Пог8 (Римљ, 5, 1). А у томе смо већ иомирени и са свијетом, јер док се нијесмо са свијетом измирили, дотле нема ни мпра с Богом (Мат. 6, 12). А има ли што љеише него кад браћа слозкно окиве (Псал. 132, 1)?! Све то постизавамо кајањем, све су то богати плодови истога. Па има ли кога, да би могао презрети кајање и не пожељети, да постане причесником слатких му плодова? Има ли православне душе, која би се могла кајању отимати и срца православнога, које не би зажалило, када би му се кајање одузело? Ако има, онда нека таква душа и такво срце нека пође у свијет, да види, како се кајања лаћају и они, у којих је кајање самовољном вјером из црквенога живота потиснуто. Ено н. пр. англиканаца, код којих се против кајања, против исповиједи устаје. Па се и код њих бољи људи ипак отимају, да по два и три пута у години очисте сасвјест своју и кајање изврше.*) И када они тако раде, чак и против воље друштва у којем}' су, колико прије треба да пријањамо уз кајање ми, којима се оно изричном заповијеђу Цркве наше налаже? *) „Церковнми ВЈ;стниК 7,". С. Нетерб. 1899. бр. о. стр. 186.

Још је времена, кајмо се! Гријесима упрљани, са увелнм п осушеним гранчпцама, да не изађемо на сусрет Господу, који ето долази да уђе у Сион душе наше, да васкрсне у њој и да ју подигне, радујући се драхми коју је нашао и сину који му је оживио. Обновимо се! Освјежимо увелу рајску гранчицу благодатних дарова, што са ев. крстом добисмо, освјежимо је кајањем, сузама покајничким, да се опет зазелени, па по милости Божјој уроди и родом, који ће нам бити сладак док смо још овдје на земљи, а још слађи тамо на небу, у тврдој кули спасења нашега. Амин!

Заповеди о девет јеванђеоеких блаженетава. П. М. Бородин. С руског превео: Дим. Витковић. (Наставак) Друго је дело милости духовне — научити незналицу исшини и добру. Свако је по мери разумевања снособан чинити ово дело доброчинства. II онај, који мало зна. може указати ово добро дело ономе, који мање од њега зна, или незна онога, у ч*м 1.у други, и ако мало зна, ипак може номоћи. Ми смо дужни научити незналпцу, како треба веровати у једнога триличнога Бога, дужни смо умудрити незналицу, како ће Бога призивати, у каквим 1,е молитвама откривати Богу нрозбе своје, дужни смо поучити га заповедима Бож.јим. показавши му, како да их врши и чува. На све сгране се показује старање, да се сиротињи даде образовање у наукама и познавању, да би и такови били корисним члановима цркве и отаџбш е. Казују о преп. Исидору презвитеру скитском, да он видећи ма кога од браће слабим или немарним или ма лодушним или осорним, кога за ове пороке старци изагнају, свагда је таковога звао к себи. Помоћу трпљења и пријатељских ономена пренодобни је настављао незналицу на цут истине. 1 У живото1шсу свештеномученика Климента А.нкирског се казује, да је он још у младостн својој вршио дела милосрђа. Он је био син оца незнабошца и матере ревне хришћанке, која је сина свога васпитала у духу хриш1 0 подв. св. и бл. от. стр. 108.