Српски сион

Кр 14

„ОРПСКИ

СИОН."

С тр . 217.

ћанске вере. Оставшн рано сироче Елимент је живео у дому своје богате рођаке хришћанке Софије. У Галатији се догодила велика глад. Становници евнју градова галатоке области страшно су иатили. У Анкири по улицама II по путевима могло се видети мноштво малолетне деце, коју су родитељи незнабошци оставили, немајући средстава да их иехране. Шта је учинио тада Климент? Он је скунљао сву ову сироту децу и доводно их у дом Софијин. 'Гамо их је он учио читати и иисати, и вери јеванђеоској. Тим начином је дом Софијин наскоро ностао госгионицом и училиштем. (Мин. 23. јан.) Треће је дело милости духовне — дати добар савеш ономе , којп га штребује. Када људи падну у ма какове несретне околности, када се налазе у ма каковом терету и не налазе средства изићи из тешкога положаја, тада је дужноет са готовошћу дати им благо времено савета. Још је боље дужносг похитити у помоћ и помоћи добрим и корисним саветом ономе, који не види опасности, у којој се налази, а она међутим прети љеговој части, наравственом његовом достојанству или чак самом животу. Пример вршења ове хришћанске обвезе дају светитељи и настири старе цркве. Они су билм саветници царева и кнезова, грађана и народа. Ириликом пове оиасности државе, или приликом унутрашњих немира или спољашњих неприлика, они су се свагда сами јављали царевима, указивали им на опасности и давали им добар савег. Ево такав пример из живота св. Амвросија, епископа медијоланског. Једном се догодила народна побуна у Солуну и том приликом је усмрћен био намесник области. Император Теодосије Велики гневан на бунтовнике, хтео је, да излије сав ужас казни на несретни град. Св. Амвросије се иожурио цару и умирио прву узбуну царскога срца, које је у опће добро, но раздражљиво било. Император је примио добри савет светитељев, који га је убедио, да ио могућности кротко поступа са кривцима, и дао је обећање да ће тај савет извршити. Међутим цар је имао и друге саветнике, који су га убедили, да би мере кротости у одношају нрема кривцима биле нарушавање свију закона, и божанских н човечанских. На несрећу Теодосије је прнмио тај зли савет, изневерио се речн, коју је дао био светнтељу

и у тајности од њега замислио је страшан суд над Солуном. За неколико дана град је био предан крвопролићу на, В сата: крв је свуда потоком текла, погинуло је око 7000 људи. Тако је иоступио Теодосије против здравога разума, против поштења, иротив наравственог достојанства човека. Глас о поступку цара брзо је допро свуда, и на све стране никло било силно незадовољство, које је грозило, да ће се изврћи у још што горе. Тада св. Амвросије пише цару иисмо, у ком представља солунско дело као нечувену освету, тим више, што је важност н>ена била раније њему представљена; даље је говорио светитељ у свом писму, да црква и свештени клир сматрају неопходним нокајање цара; а иначе он не може бити припуштен св. иричешћу. „Ја пишем теби својеручно, — продужује св. Амвросије, — да би ти видећи моју усрдност размишљао сам о себи тајно". Добра реч светитељева пала је на добру земљу. Цар је дошао к себи, освета се и њему иоказала злобном и нерасудном, тим више, што је узрок њој била злоба дворјана. Цар се покајао и отишао у Медијолан, тамо је он погиао у цркву, да се причести св Тајном, да би уништио зло мнење о себи у народу. Но св. Амвросије није пустио Теодосија даље од црквенога нрага, рекавши му, да је неопходно, да издржи строго црквено покајање. Увређено је било царско самољубље, но цар је ииак победио у себи зле узбуне и извршио је тачно све, што је оцређено црквеним установама. Дајући Теодосију црквено разрешење св Амвросије оцртао је несрећу владара, који не уме управљати својим страстима, издаје непромишљене заповеди проливајући невину крв; а на завршетку дао је цару добар савет, да изда закон, да владари. када је потребно употребити необичну строгост, по изречењу смртне пресуде, извршење њено одлажу на месец дана. Теодосије је одмах издао тај закон и дао тврдо обећање, да ће га извршити. Црква иравославна и данас се назиђује његовом вером, иобожношћу и иослушношћу према речи јеванђеоској. Но треба счоменути, да је св. Амвросије неуморно допринео, да је црквена историја живог Теодосијев предала вечности. (Мин. 7. дец.) Четврто је дело милости духовне — молити се Богу за ближњег. Ми често услед разннх околности не можемо указивати ближ-