Српски сион

С тр . 286.

„СРПСКИ СИОН".

В р . 18.

то скупштинарско место, и мандат би му председнички (односно скупштинарски) трајао, докле је имао трајати мандат (Војина Николајевића) скушитинара, на чије је место он скуиштинаром ностао. Ас1 2. При обновама, иоиуњавањима искоцканих трећина сцупштинара, участвују бирачи; другим начииом. ма којим, уиражњена скуиштинарска места иоиуњује скупштина у седници, у којој избор предузме, но имала би га предузети одмах у првој седници која се састане кад се место упразни. Дакле, иначе, осим коцком, упражњена скуиштинарска места, не могу се попуњавати „придиком избора једне трећине скупштинара". ... —РСа протопрезвитератскога евештеничкога збора у Карловцима држанога дана 29 аарила 1899 годнне. Протонрезвитер Јован Јеремић сазвао је за 29. аирил о. г. подручно свештенство у Карловце, да нриступи св. тајни покајаља и одржи свој нротопрезвитератски збор. Свештенство се искуиило, осим четворице сво, на броју 35. Пре него што је ириступило св. тајни иокајања, предстало је око 9 сати пре подне, под водством окружнога протопрезвитера, Његовој Светости, узвишеном Дијецезану, св. патријарху Георгију , да Му се поклони и св. десницу целива, најсмерније изјави своју пепоколебиву оданост и неограничено поверење, а измоли архијерејски опроштај себи пре св. исповести и патријарашки благослов послу, којем ће приступити после извршене св. тајне нокајања. У примаћој дворани дочекало је свештенство Његову Светост и при доласку поздравило Френетичким усклицима : Живео ! Протонрезвитер Јован ЈеремиЛ ословио је Његову Свешосш овим говором: Ваша Светосши. Иреулвишеии Господине, добри наш Лршиастиру! Свештенство иротонрезвитерата Карловачкога искуиљено ]е данае, на иозив свога протопрезвитера, да приступи св. тајни по-

кајања, те братскоме збору н саветовању у стварима позива и службе своје. А испуњено синовљим страхопоштовањем, љубављу и оданошћу нрема своме доброме и милостивоме Архииастиру и врховној Ноглавици, Вашој Светости, ево пристуна, да се у дубокој понизности и смирености ире свега поклони и целива св. десницу Вашој Светости. Свештенство не чини то само из дужности млађега нрема старешини, него нарочито према Вашој Светосги, као бодроме чувару и снажноме заштитнику св. Православља, као мудрој Поглавици, одлучном браниоцу свете цркве и великоме добротвору народа ерпског п његове просвете у митрополији Карловачкој, чини то као доброме оиу своме. Зато и не приступамо Вашој Светости само да се иоклонимо и св. десницу целивамо, него, као верни пастири цркве, као благодарнн синови народа, као добра деца доброга оца, да пред Вашом Светости отворимо срце и душу, а из њих подигнемо хвалу и славу свима великим, Богу угодним, а цркви и народу од користи доброчинствима и светлим делима Архинастирске љубави и срискога родољубља, ко јима се Ваша Светост обилно одужује цркви н народу. Да, одужује се обилно. У нотврду гога доста би било споменути само оно, што сви видимо и знамо, а колико би још доказа за то било у оним добрим делима и у оној одбрани цркве и народно-црквених права, коју данас још сви видети и знати не можемо. Нризнаје то сваки Србин, који на добро не мрзи; томе се клања сваки српски свештеник, који се можда не клања идеалима изван цркве. Зато нас као Србе, као свештенике, као сатруднике и као децу Ваше Светости и боле, што у цркви и народу нашем има и таквих синова, који архипастирску љубав Ваше Светости евојом мржњом унижују, велика дела неделима сво]им каљају, богата доброчинсгва црном неблагодарношћу каменују. А још нас већма боле и грдно саблажњава, да се и нод часном хаљином овом нашом и јога часнијом, налази сино-