Српски сион

В р . 19.

„СМски

Сион/

С тр . 295.

УСКРШЊА ПОСЛАНИЦА прарославног епиокопа далматиноког, истријског и пријеотолнога града Беча Никодима пречасном клиру и свему православном народу епархије своје. (Свршетак.) Па кад је то тако, кад без мира нема нити може бити игдје икаква добра, тада помислимо само, браћо, колико мора да је грјешно, кад се мир руши, колико мора да је и пред Богом и пред свијетом крив онај, који ради протпву мира. Божја је ријеч сама таквога назвала: человђкоубтца, људски крвник, 1 који не ће никада доћи у живот вјечни, него ће до впјека проклет бити. Страшна осуда, али и правична! Па и покрај те страшне осуде, ми видимо данас, као што можемо видјети и кроз сва прошла времена, да се противу мира ради и да га немило и безбожиички руше у сваком друштвеном кругу, и у цркви, и у државама, и у општинама, и у кућама И рушимо га ми, браћо, на жалост христнјани, ми, који познајемо јеванђелску науку о миру и који хоћемо да се бројимо ме^у просвјећеним народима, А не рушимо га у опће дјелима нашима, јер кад би створили немир у друштву дјелом каквим нашим, закон би нас казнио; и ми сви то знамо, те се таквих дјела и клонимо, или их се бар клоне они који познају законе. Рушимо ми мир нечим другим, нечим, што може лако да се извуче из строгости закона, и противу чега је често и сами закон немоћан. Рушимо ми мир нашим злим језиком, опадајући друге и бацајући свакојаке клетве на браћу нашу. Зао језик је отров, који трује све, чега се он додирне, који р&не задаје и најздравијем тијелу, који само жалост и смрт наноси, докле год он допре. Не штеди он никога, ни највећу светињу, ни цркву, ни свештенство, ни породицу, 1 I Јов. 3, 15.

ни најчистијега човјека. И не можеш се од њега, тог пакленога створа, никако сачувати, ма колшсо да га се клониш. Он ће јавно или потајно дирнутп у све, ма то било најтајније, најчистије, најсветије; и чега се год тај отров дотакне, ту је већ ранио, и свака је његова рана самртна; а ако се човјек од те р&не кадгод н излијечи, остаће јој ипак траг, који се не да никада више изгладити. Језичав човјек је крвник људски, који душе нема, нема срца нема савјести. Он не може да мирује, не може да се никада и ничим задовољи. У пакленој је нарави његовој, да свакога црни. Догодило се нешто што би, ради опћега мира и да се избјегне јавна саблазан, требало да у тајности остане и да се прикрије, и језичав човјек то одмах разглашује, и ужива што је створио немир и јавну еаблазан. Мрзи он у црној души својој неку особу, и да ту мржњу исколи, он измишља какву лажну вијест о тој особи, и почне ту вијест најприје потајно, пак и јавно ширити, и ето опће узрујаности и немира. Чуо је он да је неко нешто казао, што би могло какву сумњу навести на част и поштење неке особе, и он то одмах увеличава, додаје од себе оно што само опако срце зна да измисли, разглашх је то на свој начин и сретан је, кад је успио да заведе свијет и да га узнемирн. У једноме друштву влада слога и братски говор, и то друпггво напредује, али језичав човјек зна све то покварнти, зна нзмислити на поједине чланове тога друштва чега у ствари и нема, зна злим језиком својим узбудити неповјерење једног друштвенога члана наспрам другога, зна оцрнити пред осталима оне, који су угледнији у томе друштву, те изазвати распре, свађе, кавге, док се најпослије само друштво не растроји, и он је тада блажен и задовољан. — Колико пута није зао језик бацио љагу срамоте на најпоштенијега човјека? Колико чистих срдаца није он помутио, колико ли горких суза није он извукао из најневинијих очију? Колико пута није он био узроком, да се најбо| ља браћа, најискренији пријатељи посваде