Српски сион
1'е. 19
Г СРПСКИ СИОН."
С тр . 299.
крсту Голготскоме, излиј благослова свога на слЈгу твога незнатнога, како би ова реч о Твоме делу нашега искуиљења заиста и била нама свима богатим извором вечнога нам спасења! Пилат, горди Римљанин. колеба се и не зна шта би да отпочне. Како-ли би римски законик могао да суди човеку, „на коме не налажаше никакве кривиде, што на њега говораху?" Но где-ли је уједно и мушке снаге и одважности. па да се и усиротиви руљи крвожедној, која волије и зликовца Вараву, неже-ли овога тихога и скромнога Назарећанина, те бесно и очајно виче на сва уста: „крв његова на нас и на деду нашу! али распни га, распни!" Те снаге у Пилата не беше дакле, и он, растројен и невољан, изриче смртну пресуду Праведнику над праведницима! У тај мах занемила је на тренутак светина заведена, и са Сиона задрхта кроз трептзви и мирисни иролетњи зрак глас трубе пред жртвеником, навештујући, да свештеник отпочиње клање пасхалнога јагњета — као да је и она бар у томе гласу хтела да довикне опачини клетој: „Израиљу, Цар је ово твој! Та то је Авељ, кога ви, потомци Кајинови, из зависти и пакости мучки убијате; то је Ноје, ираведни виноградар, чији сте ви виноград, а ви га као нроклети Хам, излажете голотињи и обасипате норугом; то је Јосиф, кога ви незнабошцима продајете за 30 сребрњака и враћате га Оцу у хаљини крвавој! Израиљу, Цар је ово твој!" Ах, та јека трубе са Сиона није могла ту светину да подсети ни на сам онај трубни глас, који ће се захорити кроз ову васељену, када буде ваљало навестити онај други долазак Месијин, о поеледњем и страшном суду. Нико се ту не покаја, нико не устукну, нико се не поколеба, и не подиже гласа свога у одбрану тога невинога Трпељивца, ни из самих редова оних безбројних, које је Он дојако опраштао и најтежих телесних немани и који се заносили науком Његовом небесном! Та вал>ада је баш напротив и од њих многи у редовима ових, који се смрти Месијиној толико радују! Но не беше доста само неиравде клете и незахвалности дома Израиљева, чиме се вратио дуг Учитељу великоме, него је дошла нриде још и поруга носледњега олоша са улице, као да горки пехар без тога не беше већ и тако пун. „И обукавши Му скерлетну кабаницу, и
оплетавши венац од трња, метнуше Му на главу, и дадоше Му трску у десницу; и клекнувши на колена пред Њим, ругаху Му се, говорећи : здраво, царе Јудејски!" Као тужан нежан цвет, у руци место скиптра владарскога трска сломијена; на плећима место багрјанице царске нека скерлетна кабанида; под круном трновом крвца капље низ русе власи и на измучено лиде — ето вам дакле слике Спаситељеве овде у судници Пилатовој. А када Му се наругаше, „скинуше с Њега скерлетну кабаницу, п обукоше Га у Његове хаљине и изведоше Га да Га разапну." II јагње Господње, које је на себи понело грехе људске, мораде уз то да нонесе на себи уједно и теретии свој крст, који нас, противношћу својом, некако тужно нодсећа на фнниково грање о Цветима; „а за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим," као да истога Назарећанина не примише још само пре неки дан као свога Цара и Месију свога. Предусретоше Га као Спаситеља, а испраћају Га у друштву са два хајдука; клицаху Му „осана осана!" а данаске допиру до Њега само заневке жена нарицаља, којима су препуцала срца и очи им се купале у сузама, посматрајући тога светога Трпељивца. Да, вани Га воде, изван канија јерусалимских, напоље носи Он крст свој! напоље носи грехове наше тешке, на пусто страгиште, звано Костурница. Беше дакле и у, томе сличан старозаветној жртви паљеници. коју су, ради опроштења грехова, ван окола спаљивали; ни Његова крв није смела пасти на земљиште светога града Јерусалима, нити је с.мео Његов самртнички издисај обесветити ваздух, што га баш о пасхи удисаше поносити и гордељиви фарисеј! Гу дакле, где је, по древну предању сахрањен праотац Адам и Ева; где је негда Мелхиседек, ирвосвештенички цар салемски, имао дворе и олтар свој, те онде принео ону преобразну жртву у виду хлеба и вина; и где свуд унаоколо беху гробови иророка и царева и праведника — ту приковаше на страшне и ужасне муке крсне и попеше изнад земље Онога, који је с неба дошао на земљу, да и нама покаже пут на небеса! ту није имао гдели би главу своју да прислони Онај, чији су