Српски сион

В рој 21. „СРПСКИ СИОН,

а ако тз бити не може а оно бар ,један пута преко године св. причешћу, те „,једе лебац живота" тело христово, и из „чаше спасења" „иије крв" Господњу, како би „имао живота у себи." Упућујући и приводећи своју деп,у св. тајни причешћа св. наша мати, црква православна учи их да ириступају, управо приводи их са вером, да они у св. тајни причешћа под видљивим облицима леба и вина примају и једу само пречисто тело, узимају и пију саму драгоцену крв Христову. То је у крат^о и најкраћем учење прав. цркве о суштини св. тајне иричешћа. Што се назарена тиче, они се у учењу о суштини св. та.јне причешћа деле на двоје: једни, заједно са рођеном пм мајком, црквом иравославном, верују и и исповедају: „да се хлеб и вино претвара у тело и крв Христову, и да се верни кроз ту тајну фактичпо сједињују сХристом." („О назаренству" — „Г. И." — 1888. стр. 183); — други са туђинском, са маћехом, верском заједницом калвинском, уче и казују: да „свето причешће није ништа друго, до ли тек потсећање на Христова страдања и Његову смрт. Вино приказује Његову крв, а хлеб Његово тело. Али та два символа не подељују никакве благодати. У самој ствари вино остаје вино, а хлеб остаје хлеб." („Назареиство стр. 130.) Но ни они први не задржаше се и не остадоше на земљишту и становишту чисто православном, него оцепивши се и оделивши се од матере им цркве пођоше и даље. те примише и ус-војише и сами нешто туђинскога, јер „не признају, да Христос у тој тајни нрисуствује непрестано, т. ј. после употребљења, исто онако као и ире и ири употребљењу, него да после Христос отступа, за •го и употребљују све што је онда освећено." („0 назаренству" —„Г. И." 1888. стр. 133) Треба сада, да исиитамо и видимо, ко има нраво, на којој је страни истина. Узећемо прво учење оних назарена, који тврде и уче, да је „св. причешће" просто „потсећање на Христова страдања и Његову смрт," те да вино приказује Његову крв, а хлеб Његово тело," а да то нису само тело и сама крв Христова. Да је ово и оваково учење, или управо мудричење скроз погрешно, управо лажно све-

С тр . 337.

доче већ саме речи Христа Спаситеља апостолима речене: „узмите, једите ово је тело моје," и опет „пијте из ње сви; јер је ово крв моја (Мат. 26., 26.-28.) Сад је само питање, је ли Христос истину говорио? другим речима: је ли онај хлеб, који је Христос „благословио и преломио" и Својим ученицима дао, благословом Христовим доиста претворен у само истинито тело Христово тако да је Христос могао и смео рећи: „ово је тело моје," те да су апостоли збиља јели само истинито „тело" Христово? — и да ли је вино у оној „чаши," коју је Христос „узео" и над којом је „хвалу дао," и коју је за тим апостолима пружио, да из ње пију, да ли је вино у тој чаши „хвалом" Христовом доиста претворено у саму истину „крв" Христнву, тако да је Христос могао и смео рећи: „ово је крв моја," те да су апостоли Христови збиља пили саму, истиниту „крв" Христову? (Наставиће се.) Мисли о проповедништву. Народу треба његовим језиком говорити; што је свима потребио, мора се но начину свију предавати. Б л. Ј е р о н и м. Не веруј да је нроиоведник, говорио узвишено и изванредно, ако је чешће чуђење и одобраваље изазвао. Шаљиве досетке, па и оне сасвим обичне и са мало накита, ироизводе често то. исто. Оно пак, што је заиста узвишено, нроизводи противио ; тежином својом притискује, одузима реч и мами сузе. Ф е н е л о н. Није доста имати добру материју на да се сашије добра аљина; она се мора и за тело како треба удесити. Св. Григорије Назианз. Проновед је част. Домаћин, који даје и оно што је за кујну потребно, јест Бог; кувар и нослужач је проиоведник. Шта вреди, ако гости хвале лепе чииије, у којима се јело послужује, леио кување јела, пријатни мирис зачина, лепа понашања послуживача, а од јела кушају само мало или ништа? Права хвала за кувара је, кад гости доста изваде. па им то ирија. Св. Јован Златоусти.