Српски сион

С тр . 40б.

„српски

сион ћ .

В р . 26.

вештаја ради, да је на, подручне кр. иорезне уреде следећн налог издала: „Краљ. хрв. слав. далм. земаљска влада одео за богоигговје и наставу, обичаје течајем сваке годпне, а на посебне молбе г. и. црквених опћина, подељивати и дозвољавати примерне припомоћи за уздржавање г. и. богоштовних објеката (парохијалних цркава и домова) како из дотације земаљског буџета, поглавје IV, наслова 2, ставка 9 број 2 сл. а) и б), тако из дотације крајишке инвестиционалне те сједињене имовне, узгојне образовне закладе путем односних порезних уреда а на руке жупан. респ. котарских области. А ипак се често догађа, да се унаточ тако јасној овостраној наредби, дозвољене припомоћне своте иснлаћују председништву надарене црквене опћине или њезином црквеном одбору, који онда том земаљском нрипомоћи рукује и барата по својој вољи, те често таку земаљску нрипомоћ употребљава на сасвим другу сврху, него што је одавде првобитно намењена, те према томе има се обично доста незгоде и неприлике са полагањем ваљана коначна обрачуна о потрошку дотичне земаљске ирипомоћи итд. — Да се томе једном за свагда на пут стане, те такови некоректни поступак докине, налаже се кр. порезном уреду, да у будуће земаљске припомоћи дозвољене и дозначене појединим г. и. црквеним опћинама у сврху градње онравка, адаптација итд. нарох. цркава и кућа неисплаћује нити пароху нити нредседнику дотичне црквене опћине, — ако то у овостраној одредби изриком наведено небп било — него ли жупанијској реси. котарској области, која ће једина дужна бити том земаљском припомоћи руковати п о потрошку исте коначни обрачун амо поднашати." Што се Пречасности Вашој саопштава с тим, да о горњој високославној наредби подручне срп. правосл. прквене општине знања и равнања ради известити не пропустите. Председништво архид. админ. Одбора у Карловцима 3. (15.) јуна 1899. Георгијес р Патријарх. НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Црква. К. П. Поб&доносцев -ђ — превео : Рад. М. Груји +к. ш. Протестанти нам пребацују, да је ве-

лика Формалност и обредност у пашем богослужењу; но када ногледаш па њихов обред, тада и у том случају и нехотице одајеш веће иоштовање нашем обреду; осећаш како је наш обред једноставаи и величанствен у свом дубоком и тајанственом значењу. У нашем се обреду од свећенослужитеља тражи само нобожна пажња спрам речи, које изговара и радња, које врши; у његови усти, а кроз његове свећене речи и обреди сами по себи говоре — па тек како дубоко и тајанствено говоре свакој души, те сав скун сједињују у једну мисао и у један осећај ! Отуд и може најпростији и најнеискренији човек, без икакве снреме и вештачког усиљавања, свршавати молитвену радњу и стунити у молитвено опћење са светом црквом. Протестантски молитвени обред, при свој спољашњој једноставности својој, тражи од свећенослужитеља молитвени рад у извесном тону. Отуд у том обреду само људи висока духа или врло даровити, могу бити једноставни, а остали т. ј. велика већина, нринуђена је да се принравља и прибегава аФектацији, коју баш, чешће но игде, у нротестантским храмовима сретамо, те која на човеку, невика тому, производи тежак утисак. Када видиш проповедника, где стојећи сред храма, лицем према но клупама размештеном скуиу, моли се, дижући очи к небу, сложивши руке на начин, који сви уиотребљавају, и додаје својој речи неприродну интонацију— постаје ти досадно; помисли, како тек мора да је њему! Још се већма то исто опажа, када свршивши обред стуни на катедру и отпочне своју дугачку проновед, те се с времена на време осврће натраг, да узме из чаше гутљај воде и нрибере се. А у то.ј цроповеди ретко ћеш кад чути живу реч — осим кад је говорник Фактично духован човек или особити дар. Говоре већином раденици на црквеној ствари, те необичпо натегнутим гласом с највећом аФекгацијом, са силном жестином, враћајући се с једног краја на други, понављајући на разне начине опће познате Фразе. Шта више, кад читају из књиге, што често бива, они прибегавају извесној гестикулацији, интонацији и одмору. Често се догађа, да проповедник, изго-