Српски сион

О тр . 438.

„ОРПСКИ СИОН."

В р. 28.

вије изнад града, тога символа висине богословске науке, коју треба од сад да објављујем ја, и као што орао вазда у висину лети, да вазда размишљам о ономе што је горе на небу и оно да тражим, по речи апостолској, будним оком надгледајући мојој бризи и старању поверено стадо, град сада тај мој. Разложих веру своју према науци једне, свете, саборне и апостолске цркве и положих заклетву у руке Твоје Светости Патријарше и Митрополите мој, као врховне поглавице овопределне православне цркве српске, да ћу свето чувати и верно вршити законе седам васељенских и девет помесних сабора, и да ћу вазда бити у заједници п љубави са Твојом Светости Патријарше и Митрополите мој и са преосвештеном браћом Епископима и да ћу бити покоран духовној власти испуњавајући свете дужности своје, и призвах пред лицем целе цркве и свега народа страшнога и неумитнога Судију, великога и силнога Кога за сведока да је све истина што обричем цркви. Клекох за тим пред часну трапезу као припадајући самом Христу, који је онде не видећи се; те положисте светитељи Христови на грешну главу моју свсто јеванђелпје као руку самога Исуса Христа који ме зове на проповедање Речи Вожје, па и своје освештане рукс, и усрдно се помолисте, да сиђе на мене-Јмагодат свесветога Духа, и у тихој молитшГТШзтој помолисте се и опет Господу, да учини да се нови строитељ светих новозаветних тајни угледа нањ, да буде вођа слепима, видело онима који су у тами, да уразумљује науке, да будеучитељ деци, да светли свету, да упутивши душе које су му предане у овом животу стане пред престол Христов без стида и прими велику плату која је спремљена онима који пострадају за јеванђелије. Обукосте мене немоћна у лепоту свештеничких риза и увенчасте грешну главу моју егшскопском митром и уручисте жезалх прлшшА у слабе руке мбје, да њим као прави пастир изводим духовно стадо на добру пашу; да њим, као жезлом мудрога вође Мојсија, рушим преграде,

које сметају Божјим људима на путу којн води њихову спасењу; да њим, као жезлом првосвештеника Арона, трудим се, да из истога процвета мириснп цвет истине и красни плод побожности. И такав сад изађох пред Вашу Светост и преосвештену браћу Архијереје и пред високи многобројни збор овај, да са овога светога места у храму овом светом, у дому Вога живога, речем прву архијерејску реч своју, реч дубоке, топле и искрене благодарности своје. У овом највишем и најсвечанијем тренутку живота могадуша моја одаје славу и хвалу Свевишњему на неизмерној и неисказано великој милости и доброти Промисла Божјег. Пре свега и више свега дакле да одам славу и хвалу Теби Боже, Творче и Промислитељу мој, Који си ме извадио из утробе матере моје; Који си ме умирио на сиси матере моје; за Ким пристајем од рођења свога; Који си ми био све ноуздање од ране младости моје; Који си ми по превеликој милости Твојој допустио да улазим у дом Твој и да се клањам у храму Твоме са страхом Твојим; Који си распалио видело моје, просветлио таму ума мога; Који си ми благодатни дажд изливао и Твојом крепком мишицом, силном руком Твојом и високом десницом Твојом водио на путу целога живота мога и удостојио данас дивном милошћу Твојом мене високог -достојацства епископског у цркви Твојој светој. 11а дубоко потресена душа моја са побожним осећајем праве смирености хришћанске узлеће и у овом свечаном часу пред подножје небескога престола Твога, парадошћу узбуђена од све душе и срца топло благодари на дивној мплости Твојој, благодари Ти, што си ми допустио да будем епископом епархије, која ме зове својим, и коју сам зовем својом, по месту рођења мога. А сад кад примих не само дар и благодат архијерејства по превеликој милости Твојој а по молитвама светител>ским, но уједно и право и дужност високе и страшне епископске службе, душа се моја врло уздрхтала, срце се