Српски сион

Б р . 44.

„СРПСКИ сионл

С тр . 717.

Последња алинеја 23. §. II. В. најв кр. решкрипта глгси: „Сви остали предмети који се не тичу пеиосредно цркве и школе искључују се безусловно од раснрављања у црквеној скуиштини." Предмеги, пак, који у делокруг црквене скупштине сна,пају. таксирани су пред том алигеом у 23. §-у. Међу њима нема ни једнога, који би бар издалека наличио, или са којим би се, бар аналогијом, могао изједначити и уноредити уништени закључак црквене скупштине у Руми и Карловцима. Напротив, ти, у 23 §-у таксирани предмети доказују, да се делокруг црквених скупштина тиче непосредно само местне цркве и школе. Тако ствар стоји. И зато су и она Фулминантна питања Браникова у 126. броју његову чисти соФизам и рабулистика, или — погрешно схватање последње алинеје 23. §-а. По Браникову схватању и тумачењу те алинеје, могли би ми набројити масу предмета ко;ји се у очште тичу „ неаосредно цркве и школе" , а сигурни смо, да ни Браников коректор не би хтео признати, да расправљање и закључавање о тим предметима спада у делокруг црквених скупштина. У петом стунцу истога чланка, „Браник" је хтео мало да буде и искрен. И тек што је само хтео, па се је одмах приближио истини и признао, „да се то место у рескрипту, где се говори о делокругу црквених општина, може тумачити и у корист забране," дакле, у корист решења и наредбе, ко.је ,]е на онакав начин напао. Да је „Браник" искрепо хтео о целој ствари да размисли, не би о њој ни писао, а најмање онаким тоном и наначином. Да је о целој ствари размишљао, морало би му пасти у очи, да дотичну представку црквене општине у Личко-Крбавској жупанији нису донеле у црквеним скуиштинама, него на зборовима. Морало би му пасти у очи, да ии у Горњо-Карловачкој ни у Пакрачкој епархији ту представку није прихватила ни једна, иа ни Загребачка, црквена скупштина, него је та представка прихваћена ио зборовима. Па кад би му све то пало у очи, можда би нашао томе и узрок, да је хтео о ње-

му размишљаги. Узрек, због којега та представка није ни донесена, нити прихваћена у Горњо-Карловачкој и Пакрачкој епархији у тамошњим црквеним скупштинама, исши је шај узрок — због којега је уништено то прихваћање у гореименованим црквеним скуишгинама Архидијецезе Карловачке. Тај узрок се зове: ненадлежност црквенрх скунштина. Да је Браник о целој ствари хтео размишљати и инФормисати се, неби се онако чудно запиткивао у 124. броју свом. Морао би се сетити и сазнати, да се је у предмету равноправности православне и римокатоличке вероисповести (одпосно у предмету уређења интерконФесионалпих одношаја), као и у предмету давања потпоре цркви и свештенству, баш на иницијативу Његове Светости патријарха Георгија , обраћала Архидијецезална Конзисторија високој кр. зем. влади и сама и у друштву са Конзисторијама Пакрачке и Горњо-Карловачке епархије. Морао би се „Браник" сетити и морао би знати, да је св. Архијерејски Синод још г. 1891. у властитом делокругу донео наредбу о називу православне српсКе цркве и њезиних православних сриских парохијских звања и т. д. Морао би знати, да је тај назив унесен и у предлоге за Устав и г. 1892. и 1897. Шш се чини невешт односне одлуке епархијског збора у Мигровици ? Морао би „Браник" зпати, да је и у предмету заставе предложени Устав учинио своје у 15. §-у. Да је Устав донесен, било би данас решено и питање назива наше цркве, са називом што га црква сама себи даје, који јој, дакле, и припада, и питање заставе, каква нам припада. А по нашем мишљењу, та гштања и треба да се реше у автономном нашем законодавству. Решена тако, била би 1рво &с!о решена и за државу, не у виду милости према нама, него као право наше цркве и и народа према свакоме. Пошто у нредставци Личко-Крбавској има нетита, која искључиво спадају пред земаљски сабор, не може и не ће нико бити противан, да се она изнесу пред тај сабор на коректан начин, као што га износе Срби из Пакрачке и Горњо-Карло-