Српски сион

В р . 44.

„СРПСКИ СИОН.

С тр . 707.

Исуса Навина, Судија, и као додатак к њој књига о Рути, прва и друга књига о царевима, трећа и четврта књига о царевима, прва и друга књига 11аралипоменона, књига Јездрина и Нејемијина, и књига о Јестири. Те се књиге називају историјскима јер садрже у главноме историју благочашћа, т. ј. оне причају о томе, како су Јевреји извршавали закон, који им даде Бог, а Мојсија изложи у нет књига. У трећи одио сиада пет књига: 0 Јову, Псалтнр, три књпге Соломонове — нриче, Еклезијаст, Пјесма над ијесмама. Зову се поучнима јер садрже науку о благочашћу, т. ј. науку о томе, како ваља извршавати закон Божји. Између тијех књига унотребљују Хришћани поглавито Псалтир; без њега не свршава се ни једно богослужење и из њега моле се Хришћани код кућа својпјех. У Псалтиру налазе се молитве и ијесме којима може сваки Хришћанин прослављати Б)га, благодарити му, молити му се и кајати се нред њиме за своје гријехе. У четврти одио снада пет књига пророчкијех: књиге великијех пророка: Исаије, Јере мије, Језекиља и Данила 1Г дванаесторице малијех иророка, које се све убрајају у једну књигу. Ове се књиге називају пророчкима, јер садрже ио највише пророштва о разнијем догађајима у будућности, а написаше их пророци. Сјем овијех набројанијех књига у Библији има још и другијех књига, које су познате под именом књига неканоничнијех. Тијех књига нема на јеврејском језику, и оне су, но ријечима Атанасија великог, онредијељене за читање онима који стунају у цркву. Такве су књиге: Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, књига Товита, Јудите, трећа књига Јездрина, и три књиге Макавеја. Нослије књига Старога завјета долазе у Библији књиге Новога завјета. Свију књига Новога завјета има 27. Прве по реду долазе четири књиге Јеванђеља, и ирву од њих написа Матеј, другу Марко, трећу Лука, а четврту Јован Богослов. У Јеванђељпма оиисан је живот и учење Госнода нашег Исуса Христа — за вријеме боравка његова на земљи. А како греба да је живот и учење Исуса Христа закон, но коме морају Хришћани да удешавају живот свој, то се признају четири књиге Јеванђеља за књиге законске. Обично се приликом богослужења пред читањем и

нослије читања јеванђеља поји: слава теби, Тосаоде, слава шеби. Тијем хоћемо ми да искажемо, како за нас нема боље ни радосније вијести од вијести о Спаситељу нашем, која је вијест записана у тима књигама. То показује већ и само име њихово — Јеваиђеље , које значи благовијест т. ј. добру или радосну вијест. Послије Јеванђеља долази књига Дјела апосшолскиЈех. У њој се црта историја дјеловања светијех апостола и описује, како утврдише они цркву Христову на земљи послије вазнесења Исуса Христа на небо и с тога се она признаје за историјску књигу Новога завјета. Иза књиге Дјела апостолскијех долазе посланице аиосшолске : седам посланица саборнијех, од којијех написа аностол Јаков једну, Петар двије, Јован три, а Јуда једну, п те се посланице називају саборнима за то, јер бијаху уирављене читавом скупу или сабору различнијех опћина хрпшћанскијех или свима Хришћанима у опће, — и четрнаест посланица, које написа апостол Павле и првобитно их намијени појединим онћинама и личностима хришћанскијем, и то: једну Римљанима, двије Коринћанима, но једну Галатима, Ефесцима, Филибљанима и Колошанима, двије Солуњанима, двије Тимотији, и по једну Титу, Филимону и Јеврејима. У свима тима носланицама излаже се учење како морају Хришћани угађати Богу и извршаватн закон што га јави јединородни Син Божји, Госиод наш Исус Христос и ио томе нризнају се оне за поучне књиге Новога завјета. Пошљедња је књига у Библији Апокалинеис, што значи откровење. Написао је Јован Богослов, а зове се тако с тога, што је у њој изложено у различнијем сликама откровење Божје о томе, каква ће судба постићи цркву Христову на земљи у будућа времена. Обзиром на такав садржај њен признаје се та књига за пророчку књигу Новога завјега. Чиме се може доказати да се у књигама свешога писма иалази баги ријеч Божја? Апостол Пегар вели у својој другој посланици: „јер пикада иророштво пе би од човјечЈе воље, него научени од свешога Духа говортие свеши Божјч људи." Нод људима који ирорицаху разумијевају се овдје иророци. Кад су ти људи говорили у име Божје, онда бијаху онп, по ријечима апостоловијем, нодстицани на то од светога Духа. А како је свети Дух, Дух нстине, то мораху бити исти-