Српски сион

отр. 786.

IV. Приликом сваког покушаја помирења дужан је оргап, који поступа, попајпре упозорити песугласпе супруге на ванЈност и светпњу брачне свезе и на штетне последице њихове међусобне ра справе и размирице, те очинским и разборитим саветом настојати, да исте и помири. Ако би покушај номирења безуспешан остао, има се у записпик уписатн верно и тачно сви захтеви и изјаве несуглагних супруга. V. 0 сваком покушају помирења имају се несугласни супрузи за времена известити и позивницом уз доставу на исто нозвати. VI. Ако на одређено рочиште за нокушај помирења норед благовремено урученог позива не дође ии једна странка, или не дође она странка, која је молбу за развод брака поднела, и свој изостанак темељито и за времена пе оправда, власпа је епархијска Конзисторија сваки даљи поступак обуставити и о том интересоване странке одлуком известити; а ако на одређено рочиште дође само оиа странка, која је молбу за развод брака поднела, а противна странка поред благовремено урученог позива не дође и свој изостанак не оправда, и ако пријавитељ и том приликом изјави да остаје код своје бракоразводне молбе, има се овај изостанак иријавне стране тако тумачити, као да је тај покушај помирења остао без успеха и да љи стенеи покушаја помирења наредити, односно, ако се овај изостанак и код трећег степена помирења установи, има надлежна Копзисторија молитеља на редован бракоразводап постунак упутити." 0 чему не пропустите Пречасност Баша нодручно Вам свештепство, знања, управљања и строгога придржавања ради известити. Из седнице Архидијецезалне Коизисторије, цржане у Карловцима 30. новембра (12. децембра) 1899. године. Георгије с. р. Патри.јарах.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО,

Реч о Богу. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој. (Јован 20, 28). Драгоценом крвљу Сиасовом Богу услтовљена браКо Хрисшова! Чудан вам је овај свет, уираво чудповати су вам људи у свету овоме, и то ие сви него неки: што виде — не верују, а што не виде — верују! Христос — Истипа устаје из мртвих и јавља се својим учеиицима, те их својом поЈавом уверава о истинитости својих речи, свога предсказања: „предаће се син човечји у руке људске; и убиће га, к трећи дан устаће". (Мат. 17., 22.— 23.) Гледајући Христа, учитеља свога, ученици се чуде, али и радују, од веље радости чисто не верују. (Лука 24., 41.,) Али Тома међу њима нпје. Кад је дошао, њих досеторица једподушно му казују и сведоче: „Бидесмо Госиода"; но Тома одговара: „док не видим на рукама његовим рана од клбна, и не метнем нрста свога у ране од клин& и пе метнем руке своје у ребра његова; не ћу веровати." (Јов., 20., 25.). Па „не хотећи оставити Томе, да тоне и иотопе у дубине неверија" (тронар 6. несме „антипаехе"), носле осам дана јавља се Христос и опет својим ученицима, дозива апостола Тому, огкрива му ребра, а пружа му руке своје, па му вели: „пружи нрст свој амо, и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан, него веран". (Исто. 20., 20.—27) Што кад је аностол Тома својом „љубопитљивом десницом" (копдак „антинасхе") и учинио, поклони се и завани; „Госиод мој и Бог мој"; на што ће Хрисгос: „пошто ме виде веровао си; благо онима, који пе видогпе и вероваше" (28.-29 ). Па кад су блажени они, који пе видеше а вероваше: го колико нису блажени, колико су од блаженства удаљени они, који видеше, а не вероваше?! Или, Богом љубљени, зар то не значи: