Српски сион

С тр . 787.

пидети, па не веровати : нешто у хиљадаца случајева гледати и носматрати, и то иримати и иризнавати, а само у једном једитом, па још најкрупнијем случају, то одрицати и одбијати?! Или зар то не значи не впдети а веровати : нешто ни у једном једптом, па ни најситнијем случају не видети, па то ипак нримати и нризнавати?! „У иочетку створи Бог небо и земљу" — тако гласе прве речи писма светог, слова Божјег. Проста и јасна исгина. Па глеге, Богу љубазни, тој тако простој и јасној истини ие ће људи, или бар некн људи да се ноклопе. Беле: није Бог света створно, него је свег сам од себе постао. И да иронија буде потиуна, ти људи то казивање зову „зпаљем", ту тврдњу крсте „науком"!! Чудповато. „Свет је сам од себе постао". Па имају ли ти л^уди за ту тврдљу своју буди какова основа? сја ли та наука ма и иајслабијим зрачком истине ? Јесу ли ти људи па свету и у свету нашли и видели ствар такову, која је сама.од себе постала? зпа ли наука за створ такови, који је сам себе створио? Не! Ти људи тога видели нису; наука така створа не позпаје На против, баш ти људи признају н исповедају, да ии најслабија биљчица — о којој се једва и слутити може да је то — пије сама од себе ностала; баш наука учи и казује, да ни најситпија животин.ица — која једва траг живота на себи носи — сама себи ннје живог дала. Једиом речи: ништ' иа свету није само од себе, и све у свету има свога — узрока. Па кад у свету и на свету нема створа, нема стварчице, која је сама. од себе ностала, сама себи живот дала: како је опда свет — који и није нипгга друго, до ли скуп стварп и створова — сам од себе постати, сам себе створити могао? И није ли, Богом љубљени, истипа, дн ти л>уди оно што виде, не верују? Они виде и гледају, да све на свету и у свету има свога узрока; на ипак то пе »ерују, или бар у једном. најтежем случају не верују, јер веле: свет овај нема узрока.

И иије ли зар истина, да ти људи оно, што не виде, верују! Они не нађоше и не видеше ни најслабије биљчице, ни најситиијега и најпросгијега створа, који је сам од себе постао; па инак то у најкруппијем случају допуштају и верују, јер веле, да је овај свет, са свима леногама и разноврсностима својима сам од себе постао. Но да би ти људи то своје казивање, ту своју — тобоже — науку поткренили, утврдили и одржали, а они иду даље, те веле: иије свет сам од себе ностао, сам себе сгворио; него је материја са снагом здружена постенено евет створила; а материја је од ископи, материја је вечна. Али већ и саме речи тих људи: „мате рија и снага" поред глагола „здружена", дају нам узрока и разлога, да иосумњамо у то, да ли ти људи озбиљно говоре, или се тек само — шале! Јер гек се не би могло назвати иеозбиљпим питање: а ко је „здружио материју и снагу"? А на то су нам питање ти људи одговорити заборавили или су опи то нитање мудро обишли. Иа онда, материја је нешто мртво, нешто тромо, иешто неуређепо. Међу тим, ми на свету и у свету видимо живот и кретање, рад и ред, и у раду и реду разум и мудрост. Па од куда у материје живот, и са животом здружена спага; од куда у материје кретање, рад и ред; од куда у материје разум и мудрост? Јесу ли ти људи кад-год видели или чули да је из мртвила жпвог ноникао ; да је из тромости само од себе кретање потекло и рад нроизвело; да је из иеуређености ред, разум и мудрост н; оизишла? Не, иису! Та паука је доказала и потврдша, г да живот пе ироистиче из мртвог материјала, пего да за свако живо створење — ма како сићушно — мора да има неко друго живо створење, од којега је иостало". (Хришћ. Весник 1883. стр 22.) Кратко: на свету и у свету иема и не може бити живота без — клице живота. — Па од куда на свету и у свету, од куда у материје клица та, клица живота ? А кад је тако код материје са животом,