Српски сион

С тр . 824.

-СРПСКИ СИОН."

Б р . 51.

онет каво по природном тако и но надириродном хришћанском закону. Ако ириродни закон заповједа да се дједа васпитају, на ако је по том природном закону васпитање уиућено у иородицу, то из тог излази, да тај природни закон налаже главама нородице — родитеЛ)Има, и дужност да своју дјецу васпитају. По хришћанском закову родитељи се могу те дужности у толико мање одрећи, у колико се не би могло царство Божје умножити новим члановима, у челу се састоји пошљедња и највиша сврха обредног брака, без васпитања дјеце за царство Божје. Обвеза родитеља на васпитање своје дјеце евидентна је. Ниједна моћ свјетска не може их разрјешити од те обавезе; јер их је сам Бог на то обвезао. Занемарење или не вођење бриге о васпитању дјеце изгледа као један од најтежих гријеха родитељских, не само с обзиром на дјецу, којим тиме пријети опасност, да времено и вјечно пропану, већ и с обзиром на божански закон, који им је повјерио и васпитање и дужност васиитања. 5. Али још више. Ако се само но себи узме, да се дужности васпитања удовољи, није довољно, да се родитељи за то побрину, да дијете други добро васпитају; строго узевши, родитељи су обвезни, да лично васпитају своју дјецу. Дијете принада породици; овдје се мора васпитати; с тога је Бог за то Фамилију уредио по природном и надприродном закону. Родитељи су дакле лично они, који су обвезани, да васпитавају; они су у браку и с њиме ту дужност на се узели; они је морају као личну дужност сматрати. С тога се ни на који начин само по себи не може одобрити, ако родитељи иду за тим, да се што прије курталишу своје дјеце, да их даду на васпитање у заводе за васиитање. Бар тако шта не може се одобрити, ако родитељи тако шта само с тога чине, да се ослободе терета и бриге за васпитање, и да се могу без запријеке предати својим насладама и уживањима. Они се на тај начин из неоиравданих узрока одричу дужности, која их као родитеље лично обвезује, и они су због тога одговорни нред Богом за немар у вршењу своје дужности према дјеци. 6. До душе има случајева, гдје је боље, шта више и нотребно, да се дјеца ослободе од личног васиитног управљања родитељског и да се предају на васпитање у заводе за васпитање. То ће у оном случају бити, ако родитељи нијесу у

стању, да даду својој дјеци добро и брижљиво васпитање, или због евојих одношаја, илп због своје кривње. У таквим случајевима, у интересу васпитања и временог и вјечног спаса дјетињег боље је, да се њихово васпитање повјери бољим и сиособнијим рукама. И за такве су случајеве заводи за васпитање на свом мјесту. Ако узмемо у обзир садашње социјалне и господарствене одношаје у нижим народним слојевима, као и луксуз и жељу за уживањем у вишим слојевима, тад морамо нризиати, да је горе поменутих случајева више пута било, и појмићемо, што црква води бригу о том да сагради и умножи васпитне заводе. 7. Право родител.а на васиитање, у колико је говор о његовом исиуњењу, има у дужности васпитања своју норму и своју границу. Ако су родитељи обвезани, да своју децу васпитавају, тад имају и дјеца право на васнитање. Она не могу без васпитања иснунити свог временог и вјечно! одређења; она су ради тога овлаштена да траже од родитеља такво васпитање, која их оспособљава, да ријеше своју животну задаћу и за вријеме и за вјечност. Ако родитељи не врше те своје дужности у васпитању, или се служе тим правом на васпитање на штету и на иропаст своје дјеце, тада их за то мора казнити власт, која штити право, евентуално сматрају се лишени васиитања над дјецом и дјеца се у интересу свог васгштања као и својег временог и вјечног спаса стављају нод друго васпитно управљање. Право на васгштање дато је родитељима на добро дјеце. Злоупотреба тог права на штету дјеце до душе не укида само ио себи право, али његово иснуњавање мора се у поменутом случају у интересу дјеце обуставити и потражити за дјецу друго васнитно управљање. б) Основ или почетак и битни карактер школе. Њен одношај к Фамилији. 1. Ми смо видјели, да је дужност васпитања за родитеље ако се сама по себи узме, лична. Они се морају лично подвргнути извршивању васиитне дужности и све чинити што та дужност васнитања од њих изискује. Али пита се да ли су родитељи, и ако савјесно врше своју дужност, у обичним одношајима у стању, да сами собом задовоље дужности васпитања, т. ј. да све врше што изискује дужност васпитања. То ми морамо порећи. Јер: а) к васпитању принада такође настава. Ако