Српски сион

Стр. 2.

„СРДСКИ СИОН."

бр. 1.

можда наговором ту!|им, непријатељским, није ди га водио на здо водац његов, коме се отети није био кадар он. И када то све, а и друго много, просудимо мирно и право, тада ћемо и ми пре рећи „Боже, опрости им, јер не знају пхта раде", него ли устати на непријатеље наше, да им зло злим вратимо, да од зла горе направимо. А зашто? Зато, јер ћемо тим испитивањем доћи до тога, да људи гријеше понајвише из незнања и слабоети, и зла васпитања свога, и да често служе другоме и противу воље своје, па су маљ у рукама туђим. које знају да гњече и њих исто тако, као што гњече и нас, а по који пут и више него ли нас. А када до^емо до тога, како људи гријеше, нећенам више непријатељи наши бити тако страшни, као што су били у први мах, нити ће нам бити тако тешко измирити се с њима и ижљубптп, као што је тешко било у први мах. 0 љубави говорио је свијет и прије доласка Господа нашега Исуса Христа на свијет, о њој се спомињало и спомиње и у другим вјерама, али та љубав није онаква, каква је љубав хришћанска, која и непријатеље љуби, и чини добро другима, не толико себе ради, колико Бога ради и закона. Ту љубав донио је Христос на данашњи дан с неба роду људском, као дар божитњи, а ми који смо хришћани, дужни смо тим даром даривати данас и свагда један другога. Дужни смо љубити један другога, праштати, милостиви бити један другоме, да и нама буде милостив Бог за гријехе наше. Наука је Христова на разнолике народе разно утјецала, и разна код разних народа плода донијела. Код срискога народа нашега, утјецала је наука Христова особито на срце, и пустила у срцу клицу, из које је уродила у нама топла према Богу и ближњем љубав хришћанска. И то није само празна ријеч, За њу стоје многе свједоџбе. Нијесу ли свједоци томе свети манастири наши, од бијела Вилиндара, па до наше Пакре сиромашне. А и они, там'

далеко, Ђур^еви Ступови, и они су свједоци хришћанске вјере наше и љубави?.. Ту према Богу љубав нашу, не свједоче л' нам и толике бијеле цркве наше, и у њима свијеће воштанице, тамјан, зејтин, и одежде свијетле, све сам прилог милостива срца, и молитва побожне нам душе ? . . А свештеник и општина наша, што су своју опасали цркву, да уз муке од свакоје руке, сачувају наш аманет стари: име српско, вјеру православну, није л' и то срца нам и душе света с небом спрега вјере, нада, љубави наше хришћанске ? . . . Нијесу л' и наши: Текелија, Анастасијевић, Стратимировић, Вуковић и остали толики добротвори народни, тако^е свједоци љубави хришћанске, свједоци дијела народне милости наше, тједесне и душевне ? . . . Утјецај вјере Христове на православни српски народ наш, казују нам и српске народне пјесме наше и обичаји, по којима се никоји посао не почима код нас, а да се не каже: „Помози Боже!", нити свршава, а да се не вели: „Хвала Теби Боже!" Све што имамо добра , дала нам је милост божја, а зло добили смо, као божју казну за гријехе наше, јер „Бог никоме дужан не остаје", као што нам то казује лијепо, народна пјесма наша за праведну Јелицу, и злу заову њену, за младу Павловицу. Марко неће побратиму своме, бегу Костадину, на крсну славу зато, што му је био једном о Слави, св. Димитрију, и видио до три његова нечовјештва: није нахранио до две сиротице, нити метно у горњу трпезу старе господаре, нити оца и мајку посадио за трпезу, да му пију „прву чашу вина". Тој правди хришћанској, и иоштивању свога старијега, научила је Марка, научила је српски народ наш, света православна црква наша. Марко „рони сузе низ јуначко лице" кад је чуо од Косовке дјевојке, за неправду п срамоту, што ју трпе браћа му на Косову тужном. И Марко, Бога ради