Српски сион

Б р . 2.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 27.

ства да избегне казну. Нека власт прогласи ваљан и моћан закон. Нека се нпр. кривац прогна. Али ирогонство је за онога, који нема крова ни поседа, само промена места, а не и промена унутарњега стања. С друге стране богаташ, као што је онај, кога прати богатство, веле, има свагде пријатеља и отаџбину. Чудне срамоте! Но та срамота за проста човека није ништа, а богаташ или не хаје за њу, или је изазива, или се оправда. Кад је тако, онда нека се глобом казни. Но сиромах се, ено, томе смеје. А богаташ је илаћа и опет исто чини. Не помаже ли то, нека се употребљавају за радње. Али ко је на труд навикао, томе то ни.је ништа, а ко није, тај се или иривикне или тражи средства и начина, како да се извуче. Ни то дакле не помаже. — Нека се онда отварају тамнице. Али затвор је но каткад више одмор и извор за добит него казна. Последња заиста страшна и највећа казна. што је људски суд досудити може — јесу вешала. Али ни она није достатна да отклонп преступе; јер није ретко, да и при самом акту те окрутне казне други пружа руку за крађом. Тако је ето вага власти увек у педостатку! Но поред свега тога, питам вас, да ли увек и у сваком случају одговарају узајамном пропорцијом казне и награде ? Захваљујући хуманости овога века у којем живимо, не понављају се више онакове пресуде, но којима је на зао глас потомака дошла криминална јурисдикција нредака. Нас грозе оне мрачне и нејасне, а може бити гнусније, него сама тортура, форме, којима се у страховитој тајанствености суда управљала, нећу рећи правда закона, него освета законодавца; тражење не истине него кривице, не дела, него намере. Прођоше, Богу хвала она варварска времена, а и они варварски обичаји укинути су и уклоњени сасвим код свих културних народа! Али ипак, ко нам стоји добар да — поред благостања и хуманости наших дана — подељивање награда и казни, по заслузи бива, и да се ни једна превара не догађа, нећу рећи из хотимичне злобе, али баш ни из нехотимичне слабости? А ако се ово може догодити, као што без сумње може, какву ћемо ДРУ Г У утеху пружити недужној жртви, ако не религиозну? Или ће се можда несретник смирити чекајући нревртљивост људских прилцка ? Не, нека се ово узмимо не догоди никада,

него нека преступ увек прати нримерна заслужена казна. Сада вас питам, да ли ви вешала баш толико моћнима сматрате, да она иггите и утврђују међу људима принципе морала? Ја видите, велим да је спора п недостатна помоћ закона, који казни, а не предунређује пресгуп. До срца, до срца треба лек да допре! — Но у том је људски закон безуспешан, јер он открива и казни дела, али афектима ништа не може. А баш од афеката воде порекло и умножавају се наваде, дела и све друго. Закон донекле може да отклонп окужену грану, која квари и трује друштвено дрво, али ко ту грану опет приљуби? Ко да доспе до у дно корена, да ишчупа нрождрљиву црвоточину, или да извуче штетну влагу, која се оданде, по деблу и његовим краковима, успиње, те сад ову, сад ону грану отрује и упропасти? Зацело нико нема права, да забрани, или да проппсује оно, што сасвим добро не познаје! По томе је, ето једини законодавац велики и добри Бог, који може п мислима закон дати. Та Он силази и у дубину срца, те вади семе пре, него што се клица заметнула! Људи могу само из дела судити интенције, али Бог и обратно. Може дакле људски закон, окивајућ својим страхом мускуле и нерве, обуздати донекле злочин и неправду, али не може уклонити грехе, нити постићи, да човећ не буде у својим намерама најневернији у приватном свом владању; а то за то, што му увек испод те пресије срце измиче. Он може, као што рекосмо, казнити преступе или може уклонити грехе. А боме путем грехова, брзо се дође на међв преступа; те човек грешан, врло често постаје — злочинац. Зажели ли се туђа ствар пружи се рука па је човек узме; када се завађа туђа жена иде се за тим, да је човек обесчасти; када се се осети мржња према непријатељу — залеће се човек, да га општети, да га бије, па шта више и убије. То све зауздати у стању је једино религија. Јер она, не само да страхови тим и временим и вечним казнама, суди и казни и преступе и грехе, него што је још више, нанлаћује и награђује племенита дела, и не само дела, него и саме добре и илемените намере. Какову су, молим вас, награду одредили људски закони, марљивом трудбенику око поштења и врлине? Никакову другу, до ли слободно и тихо уживање оних цриродних права,