Српски сион

С тр . 44.

Б р. 3.

носа нашег из ћелије оне гргетешке, архимандрита Илариона, који је над гробовима наших поглавара, а некако баш пред долазак Светости Ваше на управу над црквом нашом, јаукнуо јауком народне наше тугованке: „Како бисте, како премпнусте. „А како ли робље остависте!" Тако је ето стање било. У јауку том све је казано! А на јаук поноса нашега, на вапај архимандрита Илариона, послао нам је Бог Светост Вашу, да урадите оно што пријетци Ваши или не могоше, или не хтједоше. (Бурно: Живио!) Примивши управу над црквом нашом, Светост Ваша учинила је, ако и не све, али свакако сразмјерно много. Једно још остаје, да се учини. Оно, ради чега је понос наш онако тужно јаукнуо над гробовима оних, који су прије Вас на столици поглаварства нашег сједили. Да, прошло је сто година, како је покренуто питање о семинарији богословској, или правије, о интернату богословијском. И наступило је вријеме, да се и у том корак напријед учини, и мисао у дјело приведе. Ви хоћете да мисао ту оживотворите, а тијем животу нашем подлогу боље да утврдите. И ето стоји Светост Ваша пред најпречим дјелом, ради којег је понос наш онако јаЈкао, стојите пред дјелом мучним и тешким, а које треба да буде круна свему раду Вашем, круна сјајна и свијотла, да покољењима блиста, казујући му о срцу и души патријарха Георгија. (Бурно: Живио!) И у часу овом, кад смо сви овдје, ево ме, да у име другова мојих и у име своје, благодарећи на свему што је Светост Ваша добра учинила, замолим у Бога и светога Саве, да Вам помогну, да нреважно дјело сретно започнете и још сретније у сваком погледу и завршите. Други послије вас могу можда и више учинити, али Вама ће остати право да речете: учинио сам гато прије мене нико не учини!

Бог, по молитвама. светога Саве, св. Димитрија и св. Георгија, нека Вам у послу том на помоћи буде, а кад га свр шите нека Вас држи у кријепком здрављу, да можете дуго уживати у плодовима дјела тога, а уз то још и друга добра дјела чинити на лшогаА л-кта! Живио!" (Одобравање и бурно: Живио!) Из одушевљеног клицања изви се заносна песма ,,П8ти кокодАфагш кх жнзнк. . а Његова Свешост, примајући мнлостиво ову здравицу, рече, окренут наздрављачу: „Бог %е даши, иа ~Ке добро бишг^."

Из Угарске Делегације. Ради интересантности, доносимо извадак из значајног говора што га је делегат г. ЂорЏ пл. ЂурковиЛ држао у овогодишњој делегацији угарској, и говора нреузвишенога г. заједничког министра Калаја, којим је одговорио г. Ђурковићу, у питању конФесионалних одношаја у окуиираним земљама. Ђорђе ал. ЂурковиЛ: Ја сам у пређашњим годинама више пута говорио о потребама унутрашњег уређеља иојединих вероисповести, нарочито источно-православне цркве. Ја сам пре десет година ургирао организацију црквених опћина и еиархија, али госиодин министар је увек одговарао, да он чека на дотичне предлоге митрополита, а такових још нема, а он, као да се не би рад ме шати у унутрашње одношаје појединих вероисповести. Мени се чини, да иокојни митронолит сарајевски услед своје старости није могао за ту сврху имати иотребне снаге и иницпјативе, али влада, која је иначе у свима гранама јавнога живота у Босни нуна добре воље и згодних смерова, могла је и у овом питању бити мало одлучнија. Да је то1а било, не би ваљда дошло до онох несиоразумака, меморандума и статута, с којима се данас влада — иоред све своје оирезностп према аутономији православне цркве — ипак мора да бави и да се бори. Било како му драго, ја се после више година опет враћам на опће конФесијоналне одношаје у Босни и Херцеговинп за то, јер су многа овамо спадајућа нитања услед разних догађаја постала актуална, иа и акутна. Не да се норећи, да су се онамо преко Саве, појавиле