Српски сион

Отр. 62.

„СРПСКИ

сион в .

Бр. 4.

жје. Могло би изгледати тако, као да сам ја ово питаље из субјективиих узрока или намера потакнуо. Си1-урно је, да ја као следбеник иравославне цркве имам право и дужност, да се заузимам за исту вероисповест у Босни и Херцеговшш. Али то не бијаше моја изкључива намера. Вал>да нисам доста јасан и одлучан у мојим пзразима био, али ја нисам само говорио о меморандуму нравославних, него и о оним жалбама, што су их мухамеданци поднели. Нисам само говорио о потреби унутарњег уотројства и задовољства иојединих вероисповести, него и о поремећеном миру међу тим вероисновестима, који мир ваља у интересу ових, као и целе земље, па на иослетку и из обзира снољне политике наше монархије, што нре и што темељније успоставити. Не могу да иропустим прилику, а да се не осврнем на примедбу Њег„ преузвишености у иогледу црквене везе православних у Босни са васеленским натријархом у Цариграду. Изгледа ми, као да је госп. министру ова веза угодна п згодна. Ја сам, славни одборе, са свим нротивног мнеп.а, ако и признајем, да се ова канонична веза данас, жали боже, променути не да. Свака промена би скопчана била са великим тешкоћама, са сукобом и борбом, коју ја већ из политичких узрока желити не могу. Свакако је необорива истина, да је ова веза једина иравна и стварна веза, која постоји међу Босном и турском царевином. Државо-правна и међународна веза, садржана у суверенитету султана, не смета ни мало самовласности и потпуној слободи управе босанеке. Тако је исто скоро са свим слободан реис ул-улема великодостојник мухамеданаца у Сарајеву, од шеик-ул-пслама у Цариграду. Колико је штетна зависност православпе цркве у Босни од васеленског патријарха, доказале су баш у последње време одлуке његовог синода, прпликом устројења бањалучке епархпје и вишег духовног суда у Сарајеву. Ја сам већ пре 20 година имао прилике саветовати меродавним круговима, да се православна црква у Босни и Херцеговини стави нод карловачку патријаршију или да се бар привремено уреди као самостална црква са поглавицом митрополитом у Сарајеву. То сам мњење од тог доба више пута речима и чланцима заступао — нстина, са уверењем, да се погрешка у декларацији месеца аирила 1880. године, за сад променути не може. Министар пл. Каљаји одговара, да су муха-

меданци заиста поднели Његову Величанстиу меморандум, а њему статут за унутрашње уреI ђење њихове цркве. Меморандум има разних тужаба, на иример и такових да неко село нема почела; има и тужбе на крштења тобоже нротив вољи родитеља. Око тих жалби се сад водп подробна и строга истрага и онда ће тек доћи одлука Њ. Величанства. Дотле министар није у стању дати одговора на оно, што се тиче меморандума мухамеданаца из Херцеговине. Само му ваља ириметити, да је овај меморандум делимично јако сличан меморандуму православних, што би ваљда дало на истоветност извора слутити. Што се тиче одношаја међу појединим вероисповестима, то он признаје, да су одношајп међу православнима и католицима од неког времена прилично охладнели. Влада сигурно није крива, јер је она течајем времена све учинила за вољу и корист православних. Натпис на вероисповедним школама гласи : Српска иравославна школа, Срби имају своју заставу, ћирилица је са свим равноправна са латиницом — једном речи, њихове су жеље све испуњене. После ових, врло сишгтоматичних говора неће бити без интереса, да нриведемо одмах и извадак из једнога чланка, што је изишао у „Пештанском Лојду", непосредно иза тих говора. Као што извадак тај сведочи, биће, да меродавни кругови сада осуђују нронаганду римскога прозелитизма. Карактеристично је, да се тај прозелитизим, та „верска ревност" назива „полигичким злочином" Извадак из чланка „II. Лојда" гласи овако: „Ми дабогме не можемо решпти, да ли и у" колико су основане дотичне жалбе Мухамедоваца у окупованим областима; али ако би се у меморандуму наведени случајеви само и од чести потврдили, тада бисмо стојали пред иојавом, која се не може довољно одлучно осудити. Прозелитство у земљи тако осетљивој у верском и политичком погледу, као што је Босна, у опште нсма смисла, све да се покуша и под изликом или разлогом нанредне занадњачке културе. Али Фанатична воља на нрозелиство управо је политичан злочин, када она, код свих својих вели ких наиора, не може да иокаже баш никакве уснехе, дакле када, она иноверце исто тако раздражује, као када би од вере отпадале десетине хиљада сваке године. Ми смо већједаннут