Српски сион

Б р , 5.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 73.

Но када родитељи остављају своје дете на бризи и нези туђинца, морају добро разабрати где и коме ће га предати, мора свестрано испитати да ли је она кућа којој хоће да новери родитељску дужност достојна и способна те дужности. У томе ће родитељи најбоље учинити, ако се ослоне на савет и препоруку уоравитеља завода, коме је интерес завода и ставио у дужност брпгу за станове ученика. У осталом без пристанка овога завода не може ни родитељ по својој вољи сместити свога сина где хоће. Зато стан којега уиравигељ или наставници завода родитељима црепоруче мора нод одговорношћу самога уцравитеља односно наставника како са хигијенске тако и са моралне стране довољне гаранције давати за добро домаће васпитање поверних му ученика. Ради тога завод задржава себи и право да, може у свако доба преко својих наставника станове ирегледати и ученике у њима. Тежак задатак домаћега васиитања у странлм кућама сам по себи ограничава број поворених ученика, често је тешко и са једним учеником изаћи крају а како би било када би у једном стану били поверени многи ученици са разним способностима, разним навикама, разним наклоностима и другим својствима, па још када би били рецимо из сажаљења ирема сиротињи какве слабе удовице њој поверена такова дужност! Зар не би била одговорност на заводу када не би настојавао да то не буде? Но као што греше оне куће, ко.је из својих разлога теже да добију што више ученика у стан, тако исто греше и оне одличније куће које би могле а не ће да се иримају дужности око васпитања ученика овога завода, јер са повољних материјалних прилика и не помишљају на ту племениту и часну дужност, која би дакако нарушавала неки нут угодносги комодитета. Како ће се умножити на овом заводу број ученика из имућних и одличних нородина, ако не могу према својим приликама наћи такав стан, где би могли лакше стећи светскога образовања, где ће имати прилике да се говором вежбају у страним језицима, у свирци и т. д. .1ен и похвалан је обичај карловачкога одличнијега грађанства што о празнпцима призива и увађа у свој дом сироте и добре ученике овога завода, где имају прилике да се уче лепоме друштвеноме кретању и естетичноме понашању. Овај лепи обичај особито у овоме

месту и не би требао никада да се изобичаји, не треба заборављати и презирати ни једнога од овпх малих и незнатних снротих ученика, који ће се временом по положају изЈедначити са "многим одличним грађанима овога места. Они неће заборавити на ту љубав и као људи враћаће тај зајам другима. Друштво као важан помагач школске наставе и васпитања има много прилика да ту своју помоћ иружи школи; свагда и свуда а особито у јавним ириликама друштво треба добрим примером да васшггава школску омладину. Имао бих још о овом да говорим, требао бих да заиђем у друштво у опће, да прегледамо колико вриш свој задатак у делу васпитања школске омладине, али за то ми времена не достаје. Сетићу се једнога само, запитаћу: дали књижевност наша у најширем смислу има у виду пшолску омладину, брине ли се довољно за њу, пише ли се свуда тако, како се неће може бити ученик који уме већ критички читати саблазнити? пише ли се свуда тако да се неће ученик који још не уме критички читати заразити и отровати оним што чита? да ли књижевници наши намењу.ју лепих дарова својега духа баш школској омладини ? Да ли наша кљижевност и књижевнп центри зидају сигурно и добро просветну зграду, како ће данашња школска омладина моћи једном успешно и добро дозиђивати ту просветну зграду? Нека је слава част и мир свакоме који добро чини! (Рим. 2. 11). Из свега овога дакле лако је увидети како снажно може друштво номагати школу у постизавању њезине сврхе. Али школа има још снажнијега помагача и заштитника свога, има цркву. И друштво мора бити од цркве васпитано, т. ј. и друштво мора цркви припадати и верно јој бити на да може школи корпстити. Црква науком својом, ко.ја не извире из ограниченога ума човечијега, црква снагом своје благодатне помоћи. која је јача од овога света номаже као добра мати ћерку сзоју школу. У духу њезине науке, уз њезину номоћ школа иде и нриближава се мети својој и само и једино тако, ако школа у духу цркве живи и ради, моћи ће постизавати своју сврху, иначе школа може обогатити ученика силнип знањем, може оснажити ум његов да је нодобан израчунати колико је миља до неба, али срце његово биће нусто и нразно, воља његова биће