Српски сион

С тр . 122.

„СРПСКИ сион. 6

6Р. 8.

предмети по својој природи могу лучити у две врсте, наиме у такове, које су више конзервативне ирироде и такове, који су радикадне природе. Што се последњих тиче, то дакако нити овај високи сабор, а нити ова влада не би никада могла пристати на њих, као што у опће никакав радикални захтев, дошао он с једне или с друге стране, односно, да сасма конкретно кажем: било то радикално хрватско, или радиколно српско. Јер је дужност нас свију, да гледамо ио могућности служити свеукупним интересима земље, а ти би само штетовати могли, ако би се претерани по природи својој и по историји неосновани захтеви са стране већине овога сабора прихватили. Зато је најсходнији нут био, што га је овај одбор одабрао, наиме, да ове петиције, којих има такове природе, да изричу жеље, а има и такових, које истичу тужбе према постојећим законима и наредбама — да ове петиције уступи влади, да их она проучи и према послетку свога проучења у свом делокругу учини оно, што у интересу целокупне управе земље за најсходније иронађе. У једном иде предлог одбора за тим, да би се предложиле сабору посебне законске одредбе за уређење кон®ееионалних односа православне цркве. То јеједини конкретни предлог и тај је у толико оправдан, што је већ чешће у том високом сабору жеља у том погледу изражена била са стране следбеника православне цркве и вере, који су своје тегобе у том погледу изнели, а будући да следбеници вере православне сачињавају 26°/ 0 целокупнога становништва домовине, већ је с тога разлога нужно озбиљно размишљати о том, да се ти односи онако уреде, да нестане оне тужбе и невоље, које се из неуређених односа рађају и могу рађати. У том погледу је влада приправна, да са своје сгране у згодно време нужне кораке учини. Иначе дакако, што се свих тих предмета тиче, влада ће се држати оних начела, која су тако рекућ постављена у споразуму већине народа, застунанога у овом високом сабору у онће и која су постављена у оном споразуму који је постигнут већ године 1887. и 1888. кад се је радило о том, како би се односи српскеправославне цркве и народности у њезиним потребама просветним удесили. Тај је споразумак добрим плодом уродио до сада и учврстио слогу, која је потребна, да се што боље унапреде свеукупни интереси народа, а ја се могу на то

позвати, да се влада увек држала тих начела, која су садржана у том, онда постигнутом споразуму, коме је речитог израза дао данашњи председник сабора и тадашњи заступник господин Ђурђевић. Ја са своје стране могу само толико изјавити, у колико је то учињено у интересу томе, да се слога између једног и другог дела народа између једне и друге вероисповести што боље учврсти и устали, да ће се влада тих начела и даље држати, па мислим, да је тим најбоље послужено интересима земље." (Бурно „Живео!" на десници.) Заст. др. /Пандор Ђреш&енски : Високи саборе! Част ми је изјавити следеће у име саборскога клуба хрватске опорбе: Стојећи на темељу зрватског државног права и народног јединства, етојећи на темељу равиоправности цркада у краљевини Хрватској и прииравни обезбедити напосе народно-црквену аутономију оног дела нашега народа, који припада у црквеном обзиру српској патријаршији, не ћемо о предлогу саборског одбора за богоштовје и наставу од 12. о. м. бр. 900 нити расправљати, нити гласовати, ограђујућ се уједно нротив тому, да би кр. хрватска земаљска влада на темељу предлога одбора наредбеним путем решавала поједине о том предлогу наведене молбе на уштрб хрватског дужавног права и народног јединства. (Живио! на левици.) Заст. др. Нилола ил. Томашип: Високи саборе! Којим чуством, којим расположењем могу Хрвати да расправљају о петецијама, које стоје на столу високе ове куће? Ја мислим, да се иза говора госп. известиоца, који је дао одушке братинској љубави, може само истом братинском љубави одговорити, па држим, да се то само по себи разумева, и не би било нужно трошити о том речи, нитк о том говорити, кад не би било изјаве, коју је дао г. заступник великогорички у име хрватске опорбе. Хрвати народне странке могу желитн само једно, а то је, да висока кр. зем. влада, решавајући ове петеције свим праведним захтевом удовољи. Ми ових иетиција не просуђујемо оном објективношћу, којом би их мросуђивали, да се ради о страном народу, него их просуђујемо оном субјективном љубави, која је једина умесна кад се ради о жељама дела властитог народа, дела истог народа, којем је домовипа, у којој заједно с нама живи, исто тако његоеа као и наша. (На десници: Живио.)