Српски сион

С тр . 126.

.СРПСКИ сион 1 .

бр. 8.

да је код свих земаљских области у краљевинама Хрватској и Славонији слободно странкама служити се иисмом ћирилским као и латинским. Да се је у пракси подељивала ћирилици она нажња, коју би она по свој традицији уживати морала, неби био нуждан закон од год. 1887. Но баш вато, јер се то чинило није, закон је тај донесен. Кроз низ времена употребљавана је ћирилица у нашим краљевинама у првом реду но српском живљу, али деломично нарочито пређашњих времена и но хрватском. Она није била узакоњена, али се је незазорно употребљавала у јавном и приватном животу и тиме се потпуно удомаћила. Но за време ере бана Мажуранића, када је тадашња владајућа струја потегла да захвали Србима, који су је на својих рамени до владе уздигли, наступила су немила времена за српски народ у нашој земљи, па према томе и за ћирилицу. Ћирилица је бида истиснута из јавнога званичног саобраћаја. Наравна последица тога је била, да је касније, када су та тежка времена прошла, наиме г. 1887. донесен закон, по коме се ћирилица са латиницом изједначује и тиме изрекла равноправност обијух нисменица. Тај закон имамо захвалити иатриотичној увиђавности и правдољубљу Његове преузвишености данашњега бана. Он је тековина народне странке, а доследно томе и срнскога клуба. И ако нису у закону од 14. маја 1887. год. изрично те речи наведене, да је ћирилица равнонравна са латиницом, ипак то из самога смисла законске одредбе донекле проистиче. — У чему се састоји раввоправност једне писменице напрама другој и какве практичне сврхе она имаде за нас Србе? У своме ириватном дописивању на поједине особе може сваки употребљавати све оне језике и писменице, које зна и хоће. Закон нормира употребу пиоменице само вапрама земаљским нашим аутономним уредима. У томе случају можемо посматрати три начина употребе писменице. Понајприје праве приватне странке исправе и шаљу их поднесцима свим аутономним областима на решење, друго чиновништво те ноднеске решава, а нанокон решење то пренисује се и доставља странкама. — Први тај чин може се вршити сисвим по вољи странака ћирилицом, јер горе цитирани закон изрично установљује,

да се странке код свих земаљских, дакле аутономних, уреда могу служити писмом ћирилским као и латинским. Хоће ли дотични реФерент тај поднесак решити и написати ћирилицом, то је ствар, коју није упутно законом нормирати, јер не би било праведно ма кога чиновника присилити, да пише у своме уреду ћиршшцом, нити би било оиравдано забрањивати му, да том писменицом не сме решења своја писати. То је у осталом питање без икакове практичне вредности, јер оно решење, које дотични ре®ерент напише својом руком, то не долази до руку странака, него остаје у архиви дотичнога уреда. Коначно се пако има посматргти, којом писменицом има бити нанисано оно решење, које странка од дотичне области добија. То опредељује опет закон од год. 1887., који каже. да онде, где Срби у повећем броју жнве, имаду се на молбе ћирилицом ноднесене код уреда прве инстанције и решења ћирилицом писана странкама достављати. Будући се пако и решења друге и треће молбе странкама достављају путем прве молбе, потпадају и она под ту исту законску установу. Сасвим је дакле јасно, да је законом од г. 1887. ћирилица са латиницои код наших аутономних области изједначена. Друго је нако питање, да ли се странке тим законом служе и да ли области тај закон врше? Ја би се усудио устврдити, да се греши но кадкад и са једне и са друге стране. Када је ћирилско иисмо у јавноме животу са латиницом изЈедначено, онда би ћирилицу као писмо, којим се у првој линији Срби служе, требали Срби заиста свугди и употребљавати. Ја се н. пр. у мојој уредовпој писарни служим и ћирилицом и латиницом подједнако, али знадем много њих, којима је ћирилица на срцу и на језику, који се и данас боре за њезину равноправност, а сами је не употребљују нити тамо где би је по закону унотребљавати могли и смели. Знадем пако и то, да се и са стране чиновништва по кадкад греши. Има на жалост као што чујем, и такових котарских предстојника, који поднеске ћирилицом нисане, шаљу преводној гшсарни. Но томе, високи саборе, није закон крив. Крив је дотични чиновник, који се, било хо-