Српски сион

С тр . 176.

Б р . 11.

пвровање, а у исти мах уверавати друге, да њега мори и жалости осећај кајања? Ее, права душевна жалост и брига огледа се и ва нашем спољашњем животу. Већ је речено, да пост, уздрживост, избегавање вина облагорођава људске обичаје и у оиште природу човечју, укроћује дивље страсти у човеку, гнев и необразност карактера. Но ириговарају : иост слаби тело, а Бог неће да ми себе убијамо. Али ти, који ово нриговаварају, ти заборављају, да црква ослобађа од иоста оне, који су болесни и иа чпји би организам иосна храна штетно утицала (Аност. нрав. 69 5 Гангр. саб. 19; одгов. Тим.Алекс. на десето иитање и т. д.). И овака одредба цркве зато баш и иостоји, што Бог не иште од нас да убијамо своје тело. Као што сведочи Петар Антиохијски држао је нреиодобни Пахомије Велики у своме манастиру свиње, хранио их отнатцима са братске трнезе, те је једним делом њихова меса хранио странце и посетиоце обитељи, а другим, и то бољим делом, је хранио остареле и изнемогле монахе. Богом установљени постови су не само на корист души, него и телу. Они, који носте, нознато је да ти дуго живе. У једном медицинском часопису су израчунате године 160 нустињака, — разних климата и столећа, — који су живели само биљном храном. Укупни број њихових година је 11589; према томе просечни број година сваког појединог је 76 год. и 3 месеца. Укупни пак број година исго толико (150) академичара разних наука и вештииа је 10511, т. ј. просеком би живео сваки 67. год. и 2 месеца. На тај начин пост и уздржљивост више донриноси дужини живота, него живот уредан, којим свакојако да живе учени људи. Иознато је, да између л>уди свију звања свештеници нонајдуже живе. А шта је разлог томе, ако не то, што људи тога звања, мислећи више него други о свсту духовном, живе умереним телесним животом. Говорећи у онште о уздржљивом или неуздржљивом животу треба нриметити, да тело умереног човека прима у себе мало, аодлучује још мање, дочим тело неумереног човека прима много, а одлучује несравњено више, а отуда излази то, да у резултату неумерен човек свагда осећа у себи недостатакживотпе снагс. Још и то ириговарају: хајде да допустимо да је пост у количини хране, али зашто да се цост састоји у каквоћи јела; зар нису но нека

јела, која се држе за посна, далест> куснија и хранљивија него мрсна ? Истина је да се и разним посним јелима може ето тако украсити, да својом раскошношћу превазилази све мрсне трпезе. У животу неких Хришћана често тако и бива. Но такав је пост — Фарисејство, што и Спаситељ осуђује. Нс треба много говорити, па да се увиди да се такав пост не слаже са иостом у духу цркве. Црква ни у колико није ноделила храну на посну и мрсну зато, што би се првом смео човек прејести, или зато, да се проиађе вештина, како ће се посно јело удесити слађе ираскошније него мрсно — већ зато, да нам умереиа употреба и посног јела напомиње, да је сада време да се више бринемо и размишљамо о својој души, него о телу. Ти, који замерају, што је црква поделила храну на посну и на мрсну, чине то без основа, јер обраћају пажњу у погледу тога само па сиољиу страну ствари, а не на унутарњу. Чудновато би било, када би некога, кога би видели у црнини због какве било жалосне нородичне несреће, почели укоравати због црнине његова одела само зато, што то одело исто толико стаје, колико и светло. Тај би нам на приговор наш могао одговорити, да њему то одело служи као напомена његове жалости и као знак, по коме онај, који носи таково одело, не треба да участвује у извесним забавама. Према томе, када би поспа храна имала за нас само символичко значење, и онда би пост био за нас од високог зиачаја; но наш пост садржи у себи дубљи смисао, а наиме: да укроћује наше сопствене и да служи као жртва Богу. Од свију бића, што живе у свету, само је човек одарен способношћу, да нодвргпе себе самоиспитивању, самоисправљању; друга бића, што живе у свету, не испигују себе, јер и не могу то. Једини човек и може ностити, т. ј. ускратити себи не само све што је изобилно око њега, него и оио, него и оно, без чега се може бити. Пије ли то, самоиспитивање воље, зашто је у свету само човек снособан ? Не лежи ли у томе разлог, што су наши иредци, који су свесрдно исиуњавали установе цркве у погледу поста, владали силном вољом, чврстим карактером, а што у наше време, када се ироиоведа, да ништа не треба себи да ускраћујемо, има врло, врло много људи, који немају воље, и људи без карактера ?