Српски сион

Б р . 19.

дСРЛСКИ СИОН."

С тр . 311.

за то, да пожелимо добро. С тога је и сам избор онога што смо дужни учинити, нешто божанствено, дар Божјега човекољубља, јер дело спасења зависи како од нас, тако и од Бога" (у рус. прев. Т. 3., стр. 225.). А блажени Августин пише: „као што телесно око, ма да је иотпуно здраво не може видети без помоћи светлости: тако и човек, ма да је потпуно оправдан, (Хришћанин), не може живети ираведно, ако му не буде иомагаиа одозго вечна светлост правде." — Касијан у разговору са Ав. ПаФнутијем пише: „ниједан човек нема у себи довољне снаге да постигне и сачува праведност. Он се непрестано колеба и сваког тренутка може да падне; но милост Божја помаже га свој< м руком, да но слабости своЈе воље паднувши, не ногине у своме паду. Мужеви јеванђеоски и апостолски нотпуно су осећали, да се у њих свако добро свршава Божјом помоћу, и да они својим силама и слободом своје воље не могу сасвим очувати неповређену ни веру своју; с тога су молили Господа, то да јој иомогне, то да јој дарује" (— 12 и 15.). (Наетавиће се.)

наставак и свршетак свога добра у нама из Божје благодати. Тако он сам каже: т Ако се ко не роди водом и духом, не може уЛи у царство Ђожје. Што је ро~ђено од тела, тело јв; а што је рођено од Духа, дух је " (Јов. 3, 5—6.). А на другом месту говори Снаситељ: Будите у мени и ја % у вама. Као што лова не може -рода родити сама од себе, ако не буде на чокоту, тако и ви, ако у мени не будете. Ја сам чокот, а ви лозе: а који буде у мени и ја у њему, он Ле родити многи род ; јер без мене не .иожете чинити ништа " (Јов. 15, 4—5.). Кад се каже да Хришћанин не може сам собом чинити добрих дела без помоћи Божје благодати, ми под тим разумемо нарочито добро духовно, који се налаже Законом јеванђеоским, које чини човека духовнм и служи за његово вечно снасење, — и иод тим се разуму дела вере хршиЛанске, која су достојна живота по Христу. 2.) То исто уче и св. апостоли. Св. ап. Лавле иише: „ ВлагодаСпЈ сте сиасени кроз веру; и то није од вас (ваша заслуга), но дар Божји а (Е ф2, 8.). „ Не да смо врсни од себе иомислити што као од себе, него је наша врсноЛа од Бога и (II. Кор. 3, 5.). „ Јер је Бог што чини у вама, да ,1-оЛете и учините оно, што му је угодно" (Фил:ист. 2, 13.). А св. ап. Павле набрајајући плодове дарова св. Духа, каже: „ А род је духовни: љубав, радост, мир, триење, доброта, милосрђе, вера, кротост, уздржањс и (Гал. 5, 22 — 23.). „Бог мира да вас саврши у свакоме делу добром, да учините вољу Његову, чинеЛи у вама, што је угодно пред њим, кроз Жсуса Христа" (Јевр. 13, 21.). 3.) Тако је свагда веровала и верује св. дрква, о чему јасно уче св. оци и учитељи цркве. Тако св. Макарије егиматски пшие: „Људска ирирода сама но себи не може иоказати леноте врлина и духовне красоте светости. Као што земља сама по себи остаје неспособна и немоћна за произвађање плодова, ако јој се не дода труд и старање земљеделца н ако не добије иомоћи од сунца и кин.е, тако и људска природа, не будући у стању сама собом производити плодове добродетељи, осећа иотребу земљеделца наших душа, т. ј. Духа Христова" („Беседа о љубави" п. 19.). Св. Григорије Богослов пише: „иошто има људи, који имају тако високоумно мишљење о својим заслугама, да све приписују самима себи, а не Ономе, који их је створио и умудрио, — не даваоцу добара, — то слово Божје такове учи, да је нужна Божја номоћ и

Књижевне оцене и прикази. Всеподданјејшији отнет обер-прокуратора свјатјејшаго Синода К. Побједоносцева по вједомоству православнога исповједања за 1896. и 1897. год. Санкт Петербург — 1899. У књизи овој износи уважени писац стање православне цркве и вере иоглавито у Русији, а донекле у кратким потезима и стање цркве по осталим странама правоелавнога света, који махом у СФеру руске империје спада. Књига је иодељена на седам одељака, у којима се говори: о уирави црквеној, о цркви и манастирима; о мисионарству, расколу и сектама; о стању цркве ван граница Русије; о одношају руске цркве спрам једноверних цркава на Истоку и у словенским земљама; о духовној просвети и школама и о материјалним средствима, која црквеним властима за унанређење црквених цели на расположењу стоје. На завршетку су изложени статистички подаци о броју парохија, цркава, душа, и појединих црквених области. Књига је сама по себи опширно, критички и исцрпно сређена и обрађена. У иојединим одељцима писац оштро напада на дух данашњега времена, на верску малаксалост, а особито на