Српски сион

Стр . 344

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 21

хришћанска вера у својој науци изнела" (ЈакоМ, ^егке III. 322.) А Русо опет вели: „људи узносе морал, и принисују га усиесима и напретку новије ФИлосоФије; али тај је морал био хрншћански пре него што је иостао философским" (III. 1,еШ 'е с!е 1а Моп1,а^пе.) Пред питањем: које у стан,у изнаћи и проинсати идеална морална нравила за владаље л.уди? положио је своје философско оружје још у староме веку философ Платон, рекавши: „ ка■ кав трвба да је човек, то може казати само онај који га је створио Још онда је дакле била позната мисао, да се идеални морал без вере не да замислити, и да га слаби човек није кадар створити, но да у томе мора помоћи небо, где све знање, савршенство, непогрешивост а истина влада. С тога свет није ни чуо узвишене морално пронисе и начела: „ твој је ближњн сваки човек, кога си дужан љубити као сама себе;" „љубите непЈШЈатеље своје, благосиљајте оне, који вас куну, чините добро онима, који вас мтрзе, молите се за оне, ко/и вам чине зло;" — „ако те ко удари по једном образу, иружи му и други\" — не седам, него седамдесет пута по седам праштај брату, који те је увредио;" — „веЛе љубави нема од ове, но ако ко и душу положи за браКу своју " и т. д. док не дође на земљу сами Ћог у виду човека као проповедник једне праве и истините вере, Господ Исус Христос, који је не само та и остала узвишена морална начела проиоведао, него их сва дословце у животу и делом остварио, тако, да је светла образа могао рећи Јудејима: „ ако мојим речима не верујете, а ви верујте мојим делима' (Јов. 10, 38.); — но за то је својом науком и делима ноказао, да је заиста: „ иут, истина и живот и (Јов. 14, 6.). Ако дакле желимо чисти, идеални и људима корисии морал наћи, — обратимо се ономе, који је извор васколике мудрости, основ истине, узор савршенства, а који нам га је у хришћанској цркви и њеној снасоносној науци јасно и иросто изложио и за живот нрописао. У осталом колико је на вери основани морал узвишенији и за л.уде и друштвену слогу, љубав и благостање сиасоноснији од природнога или људскога морала, види се отуда, што вера као добр I геније бди над свим појавама у животу човекову и прати га у свима приликама рада му, те му свуда, па и у моралним дужностима пружа нужцу помоћ, да их лакше нзврши; јер вера: 1.) теши и крени човека у борби и невољи,

обећавајући му за помоћника Бога; а с друге стране га вера упућује иа смрт и суд Божји, те га страхом од вечне Божје иравде и казне задржава од зла. Онога пак, који је већ ј грех пао, подвже и на прави иут изводи иозивом на искрено кајање и делотворну поправку, услед које ће му Божја милост грех опростити. А људски разум иема те моћи и утецаја иа човека. 2.) Вера разјашњује морални закон и даје му нужни углед и силу. Јер кад би човек био уверсн, да је морални закон слаби човечји ум иронисао, лако би дошао на ту мисао, да га тај закон, као дела слаба и ограничена створа не веже, те да га не мора ни извршивати. С тога морални закон, да буде пеоборив, кога неће човек мењати или свакојако схваћати, треба сматрати као вол.у свемогуДега Ђога , који, тиме што казни оне, који га иреступају, а оне, који ту вољу испуњавају, — награђује, — даје моралном закону апсолутну силу и обвезну важност. 3. На овом свету не бива праведан човек увек награђен. Ово не би могао човек сам собом разјаснити, јер његов разум захтева, да ираведиик буде увек награђен и срећан, а грешник кажњен. Овај захтев разума разјашњује и испуњава само вера у Бо а и његову правду; јер Бог као праведан хоДе, а као свезнајући и свемогући може човека потпуно наградити. Па ако он то увек и не чини на овоме свету. »а оно ће за цело учинити с оне стране гроба. И тако иомоћу вере праведник постизава душевно снокојство и у злу, добива поуздану паду на заслужену награду у вечности. А слаби човеков разум чешће човека упућује, да на супрот неправди и гоњењу људском, у крајњем случају смем себи правду и задовољштину прибавнти,. ма то било и неморалним и за другога опасним путем и начином. Свакидашње искуство нас о томе довољно уверава. Будемо ли се дакле ослонили на људски раз ум, да нас он побожности моралу и ноштењу поучи, — између осталих неуиутних и људском друштву штетних моралних начела, — паић^. ћемо у свету често и на школу неких данашњих „образованих" моралиста, који на основу свога т. званог „неодвисног морала" исповедају и ово начело : п чини што год хоћеш, — само пази, да те не ухвате ;" те ирема томе доследно тврде, да је оно добро, што је човеку г корисно" (ма другом било и штетно), а да је оно све зло, што је за нас „од штете " (ма другоме