Српски сион

вр. 22.

П СРП(ЖИ

СИОН."

С тр . 353.

с правом се дижу против оних једностраних теорија о одношају моралности ирема религији. у којима се моралност намерно ионижава пред религијом, да би се више узвисио значај ове носледње. А што је рационализам новог времена, особито од доба деизма, дао такво значење моралној идеји наспрам религијозне, да је ова носледња сасвим скоро заборављена, том је криво старопротестанско гледиште на одношај између вере и морала, јер су протестанскп реформатори учили, да се човек сиасава само вером. То је учење имало тај недостатак, што је издизало религијозни елеменат — веру, као једини услов за спасење, а морални елеменат је запостављало, сматрајући добра дела, и ако неопходним атрибугима живе вере, ипак као неважна за човечје спасење. То умаљавање религијозног значаја у моралне идеје без сумње има свој основ у староиротестанском учењу о онравдању и сиасењу човечјем. Учење, којег се свагда држала православна дрква, но коме човек не само вером, већ и љубављу и добрим делима, уз помоћ Б.гжје благодати, помаже и сам своме оправдању, у протестанским символичним књигама се сматра као ионижавање заслуга Исуса Христа. (Соп&вз. Аи§. III. 20). Особпто су одрицали иотребу добрих дела за спасење нротестанти антиномисте XVI. века, који су сматрали добра дела чак за шкодљива но спасење. (Вогпег — „СевсЈпсШе с1ег рго1е§1. Тћео1о§1е" 1867. 5.336 — 347.) Ваља приметити, да уопће сви мистички погледи на оправдање, који се развили из нротестанског учења, мање више понижују морал пред вером. А то је јако опасно за морално усавршавање људско, и не само да таква наука не диже угледа релшији, већ је нанротив баш повод, да се она понизи. Да није било таквог учења о преимућству вере над моралом, можда се не би ни иојавило иротивно учење, које је, особито после Канта и Фихтеа, прогласило само моралну идеју апсолугном идејом, а религију идејом мање важном, потчињеном моралној; без религијозне идеје скоро могу бити људи умно и морално развијени. Да се избегну обете крајности, мора се при онредељивању одношаја између религије и моралности свако.ј своје дати и не понижавати једну на рачун друге. Најглавнији одношај између религије и моралности је њихова узајамност. Религија и морал су у тако тесној везн једно с другим,

да их је могуће делити једно од другога само у теорији, у мишљењу, у апстракцији; фактички су они неодељиви. Они су у такојакој узајамности, да је немогућа права и истинита моралност без религије, а исто тако не може бпти праве религије без правог морала. У религијозности, коју не нрати ирава моралност, свагда је нечега несавршеног, а обратно моралност. која се развија осим религије, свагда има великнх недостатака, као: егоизам, сухопарност, мртвило и т. д. Расцеп између религије и морала је против природе, и он се опажа на свем духовном животу човечјем. Примери, који се често наводе из живота старозаветних патријараха, из историје средњег века и др., којима се хоће да докаже, да религијозност и моралност не морају заједно ићи — ти примери само доказују несавршенство религијозног и моралног развијћа таквих људи, а никако не могу доказати, да религија може бити у противности са моралношћу. Може се рећи : религија без морала је дрво без плода; морал без религије је дрво откинуто од свог корена Ништа се тако не наглашава у св. Писму, као свети савез вере и љубави. „Неће сваки, који Ми говори : Господе, Госноде, ући у царство небеско, већ онај, који чини вољу Оца Мога небескога". (Мат. УП. 21.). Вера без дела се назива у св. Јакова „мртвом вером" (II. 17), а иобожност, која се протпви моралном животу — „пустом побожношћу" („сујетном вером" I 26); чисто и непорочно благочашће (по преводу латинском у Вулгати гвИдго) по речима тог аиостола је то, да помажемо сироте и удовице у нуждн, и да се чувамо, да се не оскврнимо у свету (I. 27.); апосгол Павле даје пуну важност само оној вери, коју прати љубав и која се исказује у држању Божјих заповести (Гал. V. 6. Ор. 1. Кор. VII 19. 1. Јов. П. 3 — 6). Најпосле и сами називи религије, који се употребљавају у св. Пнсму, као н. пр. кллгочестп (X 1. Тим. П. 10, Ш. 16, IV. 7 — 8, 2. Тим. III. 5, Тит I 1), иут живота, пуш сиасења, иут Госиодњи (Јерем. XXI. 8, Прич. X. 17. Дела ап. XVI. 17, 2 Петр. II. 2) и др. иоказују, да религија не може бити без моралног начела. На то указују већ најстарији црквени оци. Тако н. пр. св. Игњатије Богоносац говори : „Вера је путевођа, љубав — нут Богу" (Посл. Ефесц. IX. 14).