Српски сион

С тр . 370.

„СРНСКИ

еион*.

Б р . 23.

јер је сам тај" (Јов. 13, 13, Мат. 23. 8). Стари оци и учитељи црквени иридавали су важно значење чак језичничкој филозофији у одношају према религији. По речима Климента Александријког „филозофија је била дело божанског промисла.... она је иотребна била Грцима ради руководства у правди ... •снремала је Јелине за Христа, јер је скривала у себи истину, ма и тамно, ма и не сву, већ од чести" (81гоша1а С. 1.) Св. Василије Велики говори: у филозофском учењу била је сенка откривених истина, исказаних у св. Нисму, одблесак светлости Христове истине, као што се сунце огледа у води („Настава младићима"). Св. Григорије Богослов пише: „држим, да ће сваки, ко има разума, признати, да је ученост благо, ма да се ње многи Хришћани гнушају но свом неразумева» њу, мислећи да је она опасна и да удаљава од Бога." Уопће се само код старијих хришћанских писаца јавља безусловно одрицање филозофије у вери (Тертулијаново: — „сгесЈо дша аћзигДит"), а већина бољих иредставника црквене књижевности како на истоку, тако и на западу. увек се држала Анзелмове изреке: сгесЈо, и! ш1е1%ат, па и сам Тертулијан у својим богословским списима није се освртао на своју изреку: сгес!о, дша ађзигс1ит, већ је умствовао и филозофисао у предметима верским. Што се тиче одношаја религије према разним посебним наукама, разуме се, да тај одношај није према свим наукама једнак. Науке моралног садржаја имају много више веза с религијом него оне, које се баве испитивањем природних предмета, које разум човечји помоћу опита и посматрања може сам испитати и познати. Исто тако и науке које се баве појавама из сфере човечјег живота, имају много више додира с религијом него оне, које истражују апстрактне одношаје предмета (н. пр. математичне). Филозофија има највише додира с религијом — она је рођена сестра религији, само површност у филозофији, по Бакону, дова^а до неверја а дубље изучавање утврђује веру. Кад филозофија истражује опће принципе познања (гносеологија) и бића (онтологија), у кслико се они пројављују у човечјој мисли и животу света; особито кад филозофија истражује законе и форме нашег мишљења. (логика) — ум човечји може мање

више радити слободно и ту се још не види тако јасно велика веза између филозофије и религије. Но кад филозофија иде све више и више од обичног искуства и живота она долази баш до највише религијозне истине — до питиња о Врховном Суштаству (Богу) и тада ступа у област релегије. Ако је истина, да је филозофија добила свој почетак од религије, то је не мања истина и то, да религија црпе снагу из филозофије и науке уонће. Филозофски ум, кад истражује природу највишег Ума, крајну сврху бића, природу човечјег јуха; кад тражи више моралну задаћу у животу, мора прибећи божанственом уму, т. ј. религији. И тако се религија и филозофија највише додирују у метафизици, психологији и етици. Одношај између религије и филозофије можемо дакле изразити овде формудом: оне не само да не искључују једна другу, већ се на против налазе у тесној вези једна с другом узајамно се допуњујући и помажући. На крају морамо рећи, ма да је како мала веза између једне и друге науке с религијом, у сваком случају ни једпа наука не може бити протулегијозна. И ако не може свака наука примењивати и за се употребити неко религијозно учење, то се бар* ниједна од њих не може без уштрба по своје достојанство и ао своје више интересе одрећи, да не усвоји онај чисти морални дух, који истиче из високе религијозне тежње за апсолутном истином, за славом Божјом и за заједничким добром. Религија је основ свега нашег вишег знања; од ње оно излази и у њој се завршује. Чим се више удубљава ум човечји у познавање Бога, тим дубље улази у познаље света И човека. (Наставиће ое.)

Девета Божја заповијед. (0 оговарању.) Не евједочи лажно на ближњега евога. Љубазна браћо! Свемогући Творац наш, у деветој заповиједи својој, забрањује нам, да лажно свједочимо и да лажно говоримо о ближњему своме. Па ипак, на врло много начина и најчешће гријеши човјек против узвишене ове заповиједи Створитеља свога. Стога ћу вам, браћо, говорити данас о најобичнијем начину, којим се најчешће гази ова света заповијед Божја; којим човјек најчешће гријеши