Српски сион

„ОРПСКИ

СИОН."

тизма у занадно-европској литератури. У љеговој основи је лежало од чесги Шелингово религијозно филозофско гледишге на свет, а од чести песнички назори знаменитих иеснисника Шилера, Гетеа и др. У најновије време религијозно неверје често тврди, да је уметност способна да чак и замени собом религију (ИГтраус и др.) Зато ћемо изнети одличне особине религије и уметности. Те особине се најбоље могу разјаснити, кад иокажемо она својства, којима се специфично разликује религијозно чувство од естетичког. При свем свом сродству се та чувства разликују једно од другог а., ио свом карактеру, б., по предметима (објектима), који буде оваква чувства у нама и в., по њихову значају за жввот човечји а особито по њихову утедају на морално-практичну страну живота. Главну карактеристичну одтику религијозног чувства од естетичког неки виде у више духовном карактеру религијозног чувства. На ту одлику указује сам назив естетичног чувства; назив тај долази од грчке речи аГаБ-уја^, која значи осећање. Но ако свако уопће осећање није само физијолошки, већ и спихички акт то тим ввше то вреди за осећање депот.е.. Осећај лепога (чувство леиоте) је са« по себи чисто духовни акат; он неопходно садржи у себи осећај неке идеје, ваплоћене у свету нојава — идеје разумности, саобразности, армоније и т. д. Шта више, красоте спољашње видљиве природе ми прпмамо не спољашњим својид чулима, но само посредством тих чула, а то примање прате унутарњи осећаји. Но има и виши облик лепоте, који се јавља у области чисто духовних, чисто моралних појава. Такве појаве, као: највећа чистоћа, љубав до самога прегорења, најчвршћа верност, сви називају прекраснима. То долази отуд, шт.о такве појаве буде у нама не само осећај дивљења, одобравања, симпатије, већ производе на нас утисак благородног и прекрасног, што далеко превазилази све друге утиске. Кад говоримо о красоти карактера, то ми разумевамо морални карактер. Кад говоримо о лепоти израза једног или другог лица. разумвЕамо нешто више, него што је само пропорционалан или симетричан распоред делова лица и не само хладни блесак ума, већ особито израз моралног благородства, искрености душе. Предмет естетичког чувства саставља лепота. Фи-

лозофи различно дефинирају, шта је то „леио" само по себи. По Платону оно је земаљски одблесак и рефлекс небесне красоте, коју кад човек гледа, нехотице се нреноси мишљу идеалном величансгву те красоте. Арпстотел каже да „лепо" није ништа друго, до и поредак и армонија делова целине. Лајбницу, и уопће геометрима, је оно нешто математски избројано и геометрички измерено по законима најстрожије архитектонике, а по Хеглу је оно ваилоћење идеје у присталом јој облику. Но како ко и опредељивао лепоту, сви су сагла,сни у том, да је не гледајући на блиско јој сродство са истином, добрим, симетријом, правилношћу, „лепо" сасвим нешто различно од свега тога. Може бити оно не може постојати тамо, где свега тога нема, али без сумње тамо, где је све то, често баш нема лепоте. Религијозни осећај се буди у нама помоћу представе о бесконачном сушгаству. Предмет религијозног чувства је бесконачно и безусловно. Религијозно чувство као и естетично није равнодушно према лепотама природним ни према узвишености у појавама човечјег духа, али се оно буди у нама не самим гледањем лепога и узвишеног, већ вишом идејом, представама о бесконачној творачкој сили све лепоте и изражава се у иоштовању не саме лепоте, већ бесконачног величанства Творчева. Из тог је јасно, да не може свака струка уметности производити једнак утисак на религијозно чувство и специјално ненроизводе га оне, које и ако су на врхунцу савршенства, но садржај њихов нема непосредне везе са надчулним светом. Религијозно чувство највећма волп оне производе уметности, којима су предмети узеги из надчулног света. То је јасан знак да религијозно чувство баш у тој области наилази на себи сродну стихију. Зато је религиозно чувство узвишеније, духовније од есгетичног. Религијозна уметност је вазда одличнија од световне, јер њу оживљава}у узвишене религијозне идеје. У саставу хришћанског и особито православног хришћанског богослужења нису све гране уметности подједнако заступљене. Највећма је заступљена религијозна појезија (химнологија), појање и живопис, а то зато, што су те уметности најподесније за изражај религијозних осећаја. Ако пластика превишава живопис својом способношћу, да изрази моћ, величину и ја-