Српски сион

Стр. 404

„СРПСКИ

СИОН".

Вр. 25

0 делима ев. Апоетола. Ексортација Стевана Ђурнови^а, прочитана слушаодима горње гимна8ије Карловачке на Томину нодељу 1899. године. (Свршетак) У новесници света није редак случај, да људи, који су однеговани у духу извесне установе, посгају противници и рушиоци те системе. Буда је примио васпитање своје у браминству, Паскал је васпитан у заводу језуитском, Сниноза беше родом Јеврејип. Тако је то било и са апостолом Павлом. Непријатељ незнабожачке религије провео је детиљство своје у Тарсу, у једноме средчшту незнабожачког живота Неумит ни противник тесногрудоети јудејске по пореклу своме беше Јевреј од Јевреја. Онај, који је напео смртпу рану Фарисејству, беше Фариоеј, син Фарисејев — васпитан у Јерусалиму крај ногу великога учитеља Фарисејског Гамалила. Он није ни видео Спаситеља, али обраћен чудесном силом — а по позиву самога Христа ступио је у ред апостола и од жестокога гониоца хрншћанске цркве иостао је он уједанпута најревносннјим апостолом Хришћанства. Баш у доба прелаза његовог неки јудејски Хришћани, који се држаху Фарисејског предања и обреднога закона, хтедоше његов) иго да натоваре и на јазичнике. „Ако се ие обрежете по Мотсијеву закону" — говораху они Хришћапима из незнабошгва — „не можете се спасти". Апостол Павле са Барнавом био је томе противан Да би се копачио решио тај спор, одржан је у Јерусалиму око 51 године по рођ. Христову ирви сабор хрншћански, тзв. „апостолски". По Делима Аиостолским участвовали су на њему аностоли Јаков, Петар, Јован, Павле, Варнава и старешине јерусалимске цркве. Решено је, да старозаветпе обредностн не везују ни Хришћане нз Јудејства, и писмени закључак о томе би послан апостолима, који на сабору не беху присутни. Почев од тих догађаја делатност аностола добија одлучнији карактер. У правоме смислу тек од тога времена почео је њихов иоход на свет, у знаменп-

тим и великим опим путовањима, што су их незнатни ови људи у ревности својој за Христом по нространоме свету учинили. Проповед њихова разлегала се по целоме „огћ18 Јеггагат", што је у то доба у образованом свету нозпат био. Црква у Јерусалиму би поверена Јакову АлФејевом, а остали аиостоли се разиђоше но свима странама ветра. Апостол Андреј нроповедаше по Малој Азији, Тракији, Скитији и Сарматији — а брат му Петар у Анти охији, Вавилону, Коринту и Риму. Јовап Зеведејев основа пркву у Малој Азији са средиштем у Ефесу, апостол Филип настани се у Јераиољу за Фригију, а Вартоломеј разви делатност своју у јужној Арапској. Док ан Тома но Партији, Ин дији и оближњим острвима проиоведа Ускрслога — Матеј доспева у Горњу Африку, па одатле у Шпанију. Но најзнатнији је у томе ногледу мисионарски подвиг аностола Павла. Као што се његово васпитање разликовало од васпитања осталих аиостола, тако и делатност његова носи на себи особе ности његова карактера. „Ја за другога незнам, осим за Исуса Христа распетога. Ја и не живим, него у мени Исус Хрисгос живи. Радо бих за браћу своју анатема постао". — Те кратке речи његове црта}у нам најбоље тога учепога ревнитеља Јеван ђеља; у тим речима изражена је одгонетка целога живота његовог, што га је, прко сећи свему, па и самој смрти, у непрестапом путовању проводпо. Много би било, кад би споменули сва она места, што их је он у Христу препородио. Доста ће бити, да наведемо тек провииције, иокрајине и острва, 1п да се величини његовој са признањем поклонимо. Сирија, Кипар, Памфилија, н Лакаонија — Киликија, Галатија, Фригија, Мвкедонија, Пелопонез, Лидија и Родос — иа Феникија, Крит, Малта, Италија, Карија п Ликија — чуше од њега прво нроповедање Хрисгове благе вести. У свима местпма, где апостоли нроповедаху, оставише они малену оићину Хришћана, — квасац, што ће касније да сазре, нарасте и пспуни целу васелену. Победоносни ноход Александра Великог гјо важности својој далеко заостаје иза