Српски сион

С тр . 420.

„СРПСКИ СИОН.

гањем отпусту и растанку, просветне ирилике нашега народн и наставе, ередље и више, добро су се измепиле на боље, особито шго се тиче ошнте тежње за нодми рење материјалних иотреба у подизању зграда, целисходном спабдевању завода с основама и училима, стручним и спремним учитељнма. Површно упоређење само садашњости с прошлошћу посведочава то па први поглед. Но ово су ипак тек средства, и иста умна страна што је, нарочито иама, за дуго главна сврха кад тежимо, као трговац новац, да стечемо што више знања, није у носледњој линији, пего опет средство, а цел крајна је од свега морално усавршење, таки живот, да је свима угодан, колико стоји до нас, до друштва. Јер по науци о њему, о друштву, такимујеред нанредован.а, од материјалног умном па моралном : прво је темељ, друго средство, треће последак. — И паше власти данас, конгреси, сиподи, патронати, школски савет, па сви редом одбори од саборског до меспог у најмањој општини постарали су се, не без заслуге наших старих, који су радом својим и штедњом омогућили нам и олакгаали то. да имамо и да имате оно, што је услов и средство за наиредовап.е и успевање у интелектуалном и моралиом обзиру — брину пам се дакле за добар почетак. А ко је с отим спреман у нолак је ближе мети : аоу^ тјрсаи тпатзод груоо (РШо). Остало је на нама и на вама, да се покажемо достојни њихова скрбљења и труда. А то ће бити, ако и међутим, док се учите, будете ноказивали плодове достојне васпитања и образованости у свакој прилици и на сваком месту одајући увек дужну пошту свима, који улажу сву снагу своју и доколину, најбоље своје знање за ваше добро, као вагаи непосредни наставпица, на власти аутономне и државпе, једном речи, сви старији, који пекористољубиво по себе а корисно по вас узимају често пута улогу, и врше посао ваших учитеља и добротвора. С тога као оне који су вас родили, што у детињству своме волите јер осећате да су вам хранитељи и бранитељи, тако и друге, ваше наставнике, за које видите кад оразумите, да маре за вас, јер да вас не љубе не би Вам ни били

учитељи — ваља за то и за њихова виша својства, знање и намет, која у том добу већ умеге да цените и тежите помоћу њиховом да их себп прибавите, за то, велим, природно треба да сте им захвални и да их ноштујете. А кад, на послетку, помислмо још и на оно, да сви иаши иретпостављени иосе за нас иред Богом и народом одговорност, која је тим већа, чим им је виши ноложај и звање, круг рада њихова, онда је уираво грехота не уважавати их, а камо ли, у зао час, омаловажавати. Ова сложена чуства наклопосги и оданости са елементима егоистичпим и обзирима на себе и иа друге, чуства су социјалпа, али можда и нижих, животпњских, друштава, посталих зарад сурадње и лакшег намирења ипдивидуалних потреба, а чуства с њима споменута виша: дпвљеи.а и уважења старијих са њихове умне надмоћности по искуству, па симпатија, која им обојима сачињава корен и језгру, по иревасходству су чуства друштва људског и у њима је заметак моралносги. Но анализу чустава човека у заједници даје н-егова нсихологија, што ћете доцније, кад буде за вас те је устудирате, а студирајте је онда, потпуно схватити. За сада знајмо које, тако рећи, сви осећамо: да и ако може бити друштвености без моралиости, моралности без друштвености бити не може. С тога употребите време и младост док сте овде и с нама у свом и нашем ужем кругу, зашто смо се и састали, на примајте што Вам се предаје, сваковрсна знања, стечена и остављена нам од векова у књизи и науци срнској и светској. Негујте друштвеност, или боље рећи за вас још дружевност, где се развија и снажи симпатија а по њима моралпост, која вам налаже поштовање и одаиост нашим старијима, што се старају нама, како им каже и име, а наиме ТБеговој Светости и Високом Патронату, њ.шој непосредној власти, и вашим наставницима, те, носредно, и осталим свима. То је и према крајњој еврси школе у опште, као и према ваздашњој традицији наше гимназије чији су се ученици дојако увек одликовали смерношћу и зрелошћу у том погледу. Упртих очију унапредак и на мету, не прекидајте ни веза