Српски сион

Стр. 446

„ОРПСКИ

сион 6 .

Вр. 28.

у религиозно — моралном нанретку. Данашњем болесном стању, дакле, строго узев, узрок је у нами самима, односно, у владајућим идејама које иас у животу — те и нри васпитању, руководе. Од недесетих година амо непрестано чујемо „напредно модерно васпитање", али га многи врло криво схватају. Многи, са гледишта фидозофски апсолугно моралног, за девизу васпнтања сматрају : поштено, леио и добро, без обзира на религију. 0 моралу се изражавају као о односу човека ирема своме суседу, те доказује да морал друштвене околности рађају. Не ће да нризнају, да се он у човеку нсихолошки рађа и да основ свој налази у богоданом религиозном осећању човечјем. По томе и сиремају васпитника за модерног натуралисту, да касније у животу сваки поступак свој једино строгом суду разума подвргава, а у животу, у свакој ирилици, наћи се и из тога своју корист извући да уме. Тако чинећи желе појединца ли за практичан живот спремити, човечанство нак етично унапредити мисле дедуктивно, т. ј., да се нојединац у томе правцу кашње у друштву силом околности довија. Те васпитне идеје са свим су излив данашњег нам материјалистичног духа времена, па стога и погрешне. Јер васпитне идеје не смеју се тендецијом односити, ли на суштан живот, без искре узвишености. Та бадава ће оне развити будућег члана заједнице нам, да се разумном свему прилагоди, да у стању буде добро од зла разликовати и првоме следовати, ипак би ненотпун успех постигли, ако му побуде и самочуство (СгетШзгиб^апс!) неразвијамо и то, оплемењивањем срца. За то не образујмо васпитника по владајућим струјама живота, већ имајући на уму, да цел. васнитања одређује етика, развијајмо будућег члана друштва нам девизом, на религиозно морални осећај; развијајмо душевне способности појединог члана свестрано, у сваком иравцу, а тиме индуктивно и цело друштво. Делајмо не само на развиће разума, већ и на оплемењивање срца, да би му тиме стекли најмоћнији стоа?ер, који би га каснвје у животу у егоизму свога „ја" сачувати могао. Тако схватајући идеје

„народио модериог васпитања", за средиште целога иам васнитног рада поставимо религију. Но нри том раду не схватајмо религију тако, да она по избору разума као нешто посебно ностоји, већ да човек до ње по своме етичиом развитку аподиктице долази; да му она управо — као ризпица етике — живот опредељује по свесности, вољи и осећајима (Сгеззшип^) његовим. При ноставци: „чини шго ти природни разум саветује", не развијајмо васнитника изричући морални суд на самом учињеном чину и тенденцији истога, већ истражујмо постанак побуде у душевпом осећању дотнчнога лица, пропорционишући то стање дотичнога ирема апсолутпо етичнсме. Јер прост Факт, да сваки човек једнако ово за добро а оио за зло налази; да при првом угодно —, а придругоме неугодно чуство савести осећа, јесте нешто апсолугпо што се променути неда. Овај апсолутни етични закои није разум измислио, већ га свако природним осећа и поред тота, што му се често — ма и безуспешно — противуставља. Свако осећа, нозна правду и моћ јој, на их ипак створити није у стању, већ само извршавати. Сам закон нак у суштини његовој себи за урођен сматрати мора, дакле — да од Бога долази. Према томе извор етичног закона и не испитујмо, јер је оно, без обзира на субјект или на садржину воље, негато свидентно, апсолутно као и естетично лепо, које и само постоји тако исго, као н. пр. битност човековог разума и савести. По томе, дакле, ми истраживати можемо само етични однос, а при томе чииу етична пресуда нам свагда ваља да је објективпо морална, круг који се сам у себе враћа. Но ово никако не постоји тада, ако се воља по учињеном чину јој оцењује т. ј. по томе, да ли је исти чин но дотичног или оног корисно или не. Том приликом бива пресуда — услед психолошког, „ја" — субјективна и човек врло лако постаје аутропоцентричан, да се за средиште свега сматра. Последица воље не може бити предмег етичној нресуди, већ ли воља у суштини својој. Кваптитет јој важи само као супстрат дотичног суда нам. Тим прав-