Српски сион

В р. 2§.

„Ш^поки

сион."

С тр . 447.

цем испитујемо, да јш је воља јака, доброчудна, увиђавна, праведна, од свакога сноллБег утицаја слободпа или можда не. Етичио не похваљујемо, или осуђујемо вољу по садржини њепој, јер се ова на релативна добра или зла односи, већ апсолутно добро или зло у самој вољи налазимо. 2 Но нриродпо је за то, да свака воља свој објект имг. и да без њега ни воље нема. А.ли се при етичној пресуди не обазиремо на њ', и само нам тако пресуда нити релативна а нит' еудемонистична бити може. Апстрахирањем предмета и сам субјект у обзир не узимамо, већ само иснитујемо однос суште воље према другој којој. При свакој етичној пресуди дакле, морамо дотичну вољу у однос стављати, од којега односа два атрибута или су у самој личности која дела — те субјект само у толико и има важности — или је пак један атрибут ван ње. На испитивање тих психичких односа полаже модерна педагогија највећу важност у ствари развића религиозно моралног васпитања. Она највећу важност испитивања на то полаже, да ли по своме самоубеђењу, слободној вољи хоћемо ово ил' оно да учинимо. Ако нам је воља, те по том и чин излив тога душевнога продеса, тада смо морално слободни и та нам се армопија етично доиада. Боља, ако ју чиста љубав без искре интереса руководи, допада нам се као добра, а осуђујемо је, ако је иницијатива из мржње, освете или личног иптереса произашла. Видимо ли свагда и свугде добро награђивати, зло казнити, доброту признавати ... и т. д, тада нам се све то као етична правда допада. За чињенице т. ј. однос воље, модерпа педагогија узима: душевпу слободу, савршеност, доброћудност, правду и увиђавност. Ових нет норма пружају нам етични закон, који се закон ирема ствари и личности никада не мења схватимо ли им само однос као што ваља. Схвати ћемо пак тада, ако се од свога „ја" никад збупити не дамо, тако исто нп од садржине унитног нам дела. 3 8 ТМ1о: Кике рга§шаИзсће ОезоћшМе с!ег РћЛозорћЈе. Свеска п -га. 8 2Шег: А1§ешеше рћИозорМе ЕШк. Стр. 82—86.

Да човек одпосе етичких атрибута прецизно упознати може, да му личие жеље, страсти етично нресуђивање — савест — У Г У" шити не би могле, потребан му је известан степен образовања. До тога пак човека довести, позвана је школа васпитањем и обуком. Но то ће учинити школа онда, ако васзитнику своме поједине обуке не пружа у засебним оброцима, ексцентричним круговима, колко би му тек за практичан живот од користи било; ако га не навикава етичном чину, што је ово ил' оно учинити добро; већ ако концентришући наставу по унутарњој вези појединих иредмета за цељ рада стави: религиозно морално васпитање. Ако на сваком кораку бодро нази, да јој се сваки поступак не односи не само учињено дело васпитника, већ на душевно стање му приликом учињеног дела. Цео рад школе нека је развијајући, сваки поступак узрок будуће воље. Морализовати, нека не морализује дугим, красноречигим говорима, већ сваки могућч случај нека унотреби на развитак самосвести и савести, што је основ етичном осећајући, а чега је опет плод: религиозно моралан човек. Тако радећи, васпитиик ће и сам брзо дознати, шта је добро а шта зло, а та душевна саморадња и јесте главиа цељ васпитања. У почетку, при сензитквпом животу васпитника, унотребимо очигледне примере утичући на осећај. Касније, када му душевни развитак извесни степен достигне, утичимо и на увиђавност, те му целу ли чност прожмимо тежњом, да свагда свесно и ио савести суди, чини и да је са својим делима свагда готов пред Божји суд пристати. Највећу пажњу и вештину полажемо пак у оном му добу, када му је Физична снага над душевним бићем у највећој иретензији. То је пак у добу од 12—-16. године. Ако игде, ал' ири васпитању у томе добу највећма нам је потребна психолошка знаност за васпитавање сваког момента душевног му стања. У томе дубу физично силан и духом саразмерно слаб, прилагодан је свим телесним побудама, које су у стању самосвест и савест му ућуткати те тако и сав досадањи успех нам уништити. Та узмимо