Српски сион

( Ј тр. 448.

В р. 28

само животоиисе злочииаца, на ће мо се уверити, да је узрок злочина им небрижно боравл.ање у иоменутом добу. Или погледајмо само живот већине младежи данашњег нам доба. Како једино физичном животу живи а дугау и срце запарложује, те се и не чудимо, што пам религиозноморални осећај, а као постулат тога друштвена заједница. сваким даном опада. Поред данашњих васпитпих прилика пи најмање се не чудимо, што етична веза у друштвепој заједници све лабавија бива и што је још једино крути параграФ закона до некле у равнотежи одржава. П. Т.

0 узроцима ширењу назаренетва и о ередствима против иетога. пише Симеон Араницки свештеник. (Наетавак) А како стојимо са свршавањем тајнв светог иричешЛа?! Колико ли их је, који ће свагда претходно своје парохијане поучити о значају те највеће светиње наше; да том нриликом растумаче ма у најглавнијим цртама, суштину те свете тајне, да преведу и разјасне у крагко ма. само оне свете молитве, које се нре и после светог причешћа читати имају?! Колико се тек греши при причешИивању болпих?! Та има их на жалост, који, из не знам каквих разлога, без икаква црквена одјејанија односе свету тајну болноме под шеширом, као да не би боље било у орнату уз звук звонцета, а можда и звона са куле уз ирашњу два свеЛоносца ту свешу дужпост обављати. Не би било неумесно и о овом мало дубље промислити, те за достојно вршење исте дужности од надлежне властн унутства потражити. Нека је овде, и ако би се о том дало више рећи, узгред споменуто и само свеЛење т. зв. крстовданске водице, које би било умесније укинути, него га као досад свршавати, да се сам свештени обред више руглу излаже него што би се њиме паства у вери и побожносги оснажити могла. А друкчије и није могуће било с обзиром на време а и на друге прилике — сетимо се само горње крајине, где по неки свештеник и својим животом плати — у којима се тај обред обично свршава.

Наше је уверење, да би тај обичај требало свуда одржати, но само иреудесити тако, да би и но свештеника и по паству, куд и камо згодније а по саму свету с/гвар корисније било, када би га свештеник, у напред означив време и поделив на неколико делова парохију своју, нзвесгив о томе нретходно и своју наству, са више достојанства и са више воље обавити могао; пренети га дакле н. пр. у недељне и празничне дане између Ускрса и Духова ил од 1 августа до јесењег Крстова-дне — та и онако у то доба свуда најмање парохијских дужности имаде. Да се ова ствар уреди време је већ и због оне разнообразности и у начину и у времену свршавања овог обреда. Не треба губити из вида, да већ има на жалост и таких места, где се исти обичај и не одржава а негде нред Божић, Богојављење па и пред Ускрс обавља, што заиста мора тим чудније изгледати, кад се још така разноликост у највећој близини догађа. Обичај би овај требало неговати и надаље одржати и то, што, колико је нама познато, на жалост има већ и таких парохија, у којима има врло велики број домова, што изобичајише и не свете, из не знам ког разлога, не само водицу о знамењу детета него и саму водицу свечарску, те би овим нутем свештеник добио прилике, да сваке године бар један пут зађе у кућу сваког па и таког парохијанина свога и том приликом, како би имао и више времена, боље и потпуније одговорити не само свештенослужитељској него и иастирској дужности својој. А и ово не би било без добрих последица; управо то би било уједно нека врста каноничке визитаг^е пароха по својој нарохији, због које би могао можда и куд и камо потпунији и вернији годишњи извешгај о стању своје парохије својој иретностављеној власти подносити. Ово би имало својих добрих страна само тако, ако би се у свима крајевчма наше Митрополије иотиуно и једнообразно свршавало и изводило, што би се све путем високе наредбе од сгране светог Архијерејског Синода уредити могло. Да би се, на основу свега преднаведенога у погледу савесног вршења свих богослужебних обреда, видело уз боље нохађање цркве, више смирености и правог молитвеног расположења