Српски сион

В р. бв

значаја, који се тичу наше црквене области и односа у цркви. Напротив, без икаквог обзира на ту забрану, био је од администратора митронолије пријављен, од државне власти дозвољен, те сазван и одржан раснравни сабор за време седисваканције 1870 ! 1. 2 И то без ограде и протеста против свега тога од стране осталих тадањих „ онаквих " енискоиа, него уз учешће и иуну сарадњу њихову у радњи таквог сабора. Радња та нолучила је — осим саборског устројства — и санкцију државпе власти, а без да су тадањи епископи и покушали, још мање целим авторитетом свога положаја настојали, отклонити ту санкцију, и без да су по извршеној санкцији дужан иоложај према санкционисаним уредбама заузели. Тадањи администатор митрополије иубликовао је те уредбе у цркви — без икаквог обзира, да је нубликација закопа у једној црквеној области, као што је и наша митронолија, надлежност и нраво једино и искључиво предстојника те области, дакле — митрополита, јер : „Митрополит сам има право да обзнањује црквено-државне законске наредбе у својој области". 3 Па још кад се узме у обзир, да је радња сабора од г. 1870 1. засецала у велики део самога црквенога устројства, а уредбе на том сабору донесене да су изводиле есепцијалне и начелне реФорме у сабору, у институцијама црквеним, у управи и судству црквеном, дакле, да је то била радња, и по значају, и по последицама својим, од веома великог замашаја по целу нашу цркву, онда сгоји као непобитан Факт, да је са црквено-правнога, каноничкога гледишта не само саборски изборни ред од год. 1870, као један део те и такве радње, него да су цела та радња сабора. од год. 18701. и на њему донесене уредбе без црквено-

2 Био би одржан и сабор 1872., да није распуштен због познатог еукоба ради дочека комееарова. А да је и он одржан, ко зна каквои би нам уредбом и реФормом и он усрећио цркву — „у споразуму са епископима" или „узајамним споразумом измеђ.у сабора и архијерејског синода", који, као што се види, изгдеда непогрешивим и г. Д. Руварцу, разуме се — кад му тако треба.

3 Др. М. Милаш, Правосд. црквено право, стр. 305.

правнога темеља, по постанку своме неканоиичне, у колико се оне тичу цркве. Неканонична је та радња, а у њојзи и и саборски избори ред, зато, јер је предузета и извршена за време упражњене митрополитске столице — без митрополита. Да се за време унражњене митрополитске столице у митрополијској области црквеној не смеју нредузимати и решавати послови замапшијег и општега по цркву значаја, као што су били послови решавани на сабору 1870/1., доказују то осим других, 34 иравило апостолско и 9. правило Антиохијског IV помесног сабора. По наредби 34 апостолског правила : „Епископи свакога народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимају без његова знања, него сваки нека предузимл,е само оно, што се тиче његове епархије и подручних места". По наредби 9 правила Аптиохијског IV номесног сабора: „Треба да у свакој епархији енископи познају епископа, који је предстојник у митрополији и који води старање о свој епархији, јер се у митрополију са свију страна стичу сви који посла имају. И за то наређује се, сходно староме правилу отаца наших које увек важи, да тај предстојник митрополије мора и у части првенство имати, и други епископи не могу ништа важнијега без њега предузимати осим онога само, што се тиче њихове носебне области и иодручних јој села. Јер сваки епискон има власт над својом облашћу и мора њом управљати са потребитим према свакоме обзирима, и марљиво се старати о свима местима, која зависе од његова града, дакле и презвитере и ђаконе рукополагати и сваки посао разборито водити, а ван овога он не може предузимати ништа без епископа митрополије." 4 Преосвештени госнодин епископ Никодим Милаш у тумачењу своме 34 иравпла апостолског овако казује: „Сви епископи једне иомјесне цркве, по наредби нашега овога правила, морају познавати и сматрати за свога старјешину првог епископа који је имао катедру у главноме 4 Види о томе и Правосл. цркв. право; стр. 304—305