Српски сион

НЕДЕЉНИ ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЕТНЕ И АВТОНОМНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ШИТРОПОЛИЈЕ КАРЛОВАЧКЕ.

СА БЛАГОСЛОВОМ СВЕТОГ СИНОДА. ВЛАСНИК: Њ. Светост Српсни Патријарх Георгије.

УРЕДНИК: Протопрезвитер Јован ЈеремиЋ.

У Ср. Карловцима у недељу 20. августа 1900.

Религија еходна нашој природи. Вера, Нада и Љубав. Но талијанеком Јереј Петар Бронзић. Од свих живих бића. која красе овај свет, у истину нема ни једног, које би се — ни по узвишености а ни по покварености својој од нрироде — са човеком исноредити могло. Животиње живе инстиктом. Он заступа у њих разум и закон. Оне су мирне и тихе чим засите природну жељу. Свака је верна ономе начину живота, коме се део њен род покорава. Али човек, обдарен разумом и слободном вољом, опире се, на жалост, мудрим уређењима свога стања и узвишеним сврхама свога позива. Позван истини, заслепљен је незнањем, застрањује грехом; позван добру, чини себи штету злим, а обдарен лаком маштом, која је кадра свему дати лепе облике доброг и истинитог, постаје поругом својих сабласти. Њега мучи прошлост, досадна му је садашњост а будућност га збуњује и узнемирује. Па шта је онда тај човек, који је у то доба, у намишљајима тако узвишен, а тако слаб у извршивању? Он је сличап старој разрушеној

згради, чијој се вредности дивимо баш онда-, када по њеним рушевинама газимо. Шта је тај човек, коме се чини да му разум мање помаже, но инстикт животнњи? На што му је интелекат, машта, воља, ако му ти племенити и дивни дарови иогоршавају његово стање ? Човек, ~ тај господар животиња, тај првак земље, је неко сметено биће, биће самом себи досадно јер његове моћи, не само што га обмањују у диљевима му, него су и у непрестаној борби међу собом: разум са чулима, воља са расуђивањем, а мишљења и афекти сад овамо сад онамо потежу дух који им се оиире. Где је та лекарска рука, која ће повратити здравље тој слабој природи? Ко ће тога и таковог човека да препороди и да приведе његовом определењу? 0 божансгвееа религијо, дару небесни! Ти, једина ти можеш да залечиш ране, које нам је друга, окрутна рука задала! Ти да нам поправиш разум нружаш нам за учитељицу — веру; да упутиш нашу машту дајеш јој за сапутницу наду, а за управљање срцем, дајеш нам чуварицу — љубав, те овим светим врлинама дивно тешиш и оружаш слабост нашу. Јер у сталној и свагдашњим искуством доказаној