Српски сион

бр. и.

„СРПСКИ

сион. 1

жанствених ствари чпни, да човек осети своју иоквареност, а њихова јасност чини, да се човек нада помоћи. Јер шта би више шкодило човеку него то, да иозна-је Бога а да не позна своју ништавост, или ову без онога? С једне стране охолост, с друге малодушност, затрли би му сваки пут к спасењу. Разум људски, хотећи са свога гледишта расправити, расчистити и доказати и оне ствари које га превазилазе, — а да би ири томе отклонио тешкоће и разне запреке, бада се у наручја на тисућу страна, и тиме све више и више упада у бездан. Искуство толиких векова доказало нам је, да је ум људски плодоноснији заблудама него истинама. Он је дрзак у својим испитивањима, поводљив на све стране, неизцрпив у педантерији, лута по мору неизвесности, а свагда је готов да завади светлост са светлошћу, себе са собом самим. Духови слаби и нејаки у ображеној својој моћи, подобни су онима, који би се трудили да препливају одеан; видите их у ночетку где се крећу, машу и рукама и ногама, те напредују. Али шта би? Напор их савлада, струја их ослаби и они потону. За то се блаженима у св. Јеванђељу називају они, који не виде а верују; блажени да, јер нема моћи, која би као вера узвисила човека над собом самим! Сваки ваш силогизам, људи, преслаб је наспрам убеђења вере, које у срцу станује! Умовање је хладно, споро и свагда сумњом зачињено, док је убеђење топло, сигурно и смело. Оно борави у идеји, а ово се у афекат претвара. Тако ето, вера узвишеношћу својих тајана уздиже дух и сладошћу га напаја; те се тајне не схваћају, но се осећају. У тајнама божанских ствари није знање, што приводи к љубави, него ова к ономе; те отуда општа пословица отаца, да се у тајне религије не улази друкче, до ли кроз врата љубави. С друге стране онај, који у сумњи лсиви, увек је на муци и у тами, нема воље ни на што, или дрхће, или је зловољан, не љуби ни себе ни друге, јер љубав тражи сталност да у њој отпочине; сумња је моћ која пустоши, а вера је моћ, која ствара. 0 не, ви незнате каквом величанственом снагом иснуњава и најслабије груди ова вера, која је толике победе и трофеје нагомилала за кратко време религији, када се је она усудила одупрети моћним и лукавим непријатељима својима; те је части, сласти

живота, па и сам живот за њу забацила. Отуда је најлепши и најплеменитији део њенпх поноса, баш повесница тих триумфа. Па зар ми, сретно потомство мученика и исповедника, да поричемо племенитост нашег постанка? Они нроповедаху религују посред мука, а зар да се ми у окриљу мира ње одрекнемо? Они жртвоваху драговољно и живот свој, само да јој одаду поштовање; а ми зар да не жртвујемо баш ни један наш захтев? А имајући пред собом толике доказе, зар да напустимо и да не тежимо за оном каријером, коју су нам они са толиком славом створили? Не, то нигда бити неће! Ми ћемо се драговољно обратити и веровати религијозне истине, које су сувише узвишене да би могле бити човечанског порекла, сувише чисте, а да би могле потицати из нечистог врела, сувише су међусобом добро удешене, да буду ефекат чудних и супротних нагађања, сувише сунротне нашим ћефовима, да буду изуми човечје политике, сувише важне да буду илод таштих спекулација, у кратко речено: сувише су достојне Бога, а да би могле бити дела човечја. Вера је по речима Апостола, убеђење о ономе, чему се надамо и показивање онога што не видимо. Вера је, дакле, мати наде а нада је храна и балзам живота. Она одушевљава срца младића, она поткрепљује и јача жиле старачке. Младост трчи за својом заставом као на знак сјајних добити, а старост се заклања под сенку њених крила, као у прибежишту. Те док једни, спремни за наиредак, живе са свим у будућности, други не живе ипак толико од прошлих успомена, но се заклањају за какову год сутрашњу утеху. Да, нада је храна и балзам живота, јер је она по себи племенита и разтегљива као и љубав; она је: весела, ведра, триумфује у напред. подељује нашој доброћудности онај нагон и онај скок. који си на њезиним крилима поткрепљује лет. Из окриља будућности буди тисућу гласова који одговарају на разне начине за8ивању и уздасима срца нашег; а као кћи маште облачи иредмете само у оне облике у којима се показују наше тежње, те им у даљини придодаје неку моћ, искушава их и окружује неком неразговетном дражи, само да што боље намами наше погледе. А сада уклоните из срца човечјег наду, и шта ће бити од најплеменитијих афеката и најврснијих подхвата? Сви