Српски сион

Б р . 40,

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 655.

Поводом иризива окривљеникова против те осуде изрекао је кр. судбенп стол у М. као призивни суд ос-уду од 20. маја 1899. бр. 4246 каз., којом је у целости потврдио првостепену осуду. Субстрат тима обадвема осудама, на који се оне и не осврћу, јесте укратко према састављеним сиисима овај : Пред пароха Илију Ш. у М. дошао је 27. априла 1898. љегов парохијанин Ђуро К. с удовицом и припадницом грчко-католичке цркве Јулом Л. с којим је у Б. већ дуже времена живео у конкубинату. Обадвоје су пред њим изјавили, да ее желе узети. Он их је на то испитао и саставио с њима записник о заручничком исииту. Тај је записник иослао парох Ш. грчко-католичком жупном уреду Ш., под који је припадала Јула Л., радп знања и ради даљег надлежног поступка. Грчко-католички жупник одговорио је на то пароху Ш. да неће извршити навештења нити исходити потребне отпустнице, јер да су се заруке имале извршитп онде, куд припада девојка. Парох Ш. замолио је 11. маја 1898. поновпо грчко-католички жупни уред за извештај о трократном навештењу невесте, иначе да ће ускрату тога сматрати као намерно сметање склапању брака и да ће заручнике у њихову интересу и без тога извештаја венчати и обавестити о целоме случају политичку власт. На то није добио одговора. Али су 15. маја 1898. дошли пред њега заручници и изјавили пред два сведока, да су ишли грчко-католичком жупнику, те га молили, да их и он иснита и да даде невести потребан извештај и отпуст, а он да им је на то одвратио, „да их неће никад испитати, ни навестити него нека живе и даље као вашке као и до сад". Изјавивши то, замолили су заручници пароха Ш, да их венча, јер да морају ради свога посла одмах селити у Србију. 0 томе је парох Ш. пред двојицом сведока саставио записник, иа је заручнике, којеје у својој иарохији трипут навестио, венчао, будући да није било никакових женидбених запрека. Ради тога чина осуђен је парох Ш; како је горе наведено, због прекршаја § 507. к. з. Осудом кр. котарскога суда у Ш. од 27 марта 1899 бр. 199 и оном кр. судбенога стола у М. као призивнога суда од 20 маја 1899 бр. 4216 каз. повређен је пропис § 507 казненога законика. По чл. IV. цесарскога патента од 27 маја 1852. о уведењу казненога закона, може се сма-

трати и казнити као злочинство, преступак или прекршај само оно, што казнени закон изриком означује злочинством,преступком или нрекршајем. У том смеру нема места аналогији. Установа § 507 к. з. казни као прекршај „кад се тко даде венчати, замучавши нознату себи коју год закониту запреку женидбе не добивши пре редовитога опроста" итд. Очигледно је, да та установа казни као непосредне починиоце веренике, који се својим венчањем тако огреше. Свештеник, који венчава те веренике, може се ради тога потегнути на одговорност само као сукривац, ако се стеку услови § 5 к. з. а никад као непосредни ночинилац, како то изричу поменуте осуде. Главна су обилежја прекршаја § 507. к. з.: а.) ди против намераване женидбе постоји какова женидбена запрека; б.) да се та женидбена запрека зашути, дакле зла накана или другим речима, да је то учињено навлаш како то каже п § 102. о. д. з. У реченим осудама нема ни говора у тенору, да ли је дело учињено у злој накани или није. Несташпци овога обилежја придружује се и несташица другога главнога обилежја. Пароху Илији Ш. уписује се у зло: 1. да је извршио заручнички испит с туђом жупљанком и припадницом грчко-католичке цркве; 2. да је ту туђу жунљанку венчао са својим парохијаном без отпуснице надлежног јој грчкокатоличког жупног уреда; 3. да ју је венчао без озива. Прво што му се у грех уписује, није кажњиво ни по којем постојећем закону, а најмање по § 507 к. з. Свештеник који је код мешовитих бракова овлаштен венчати веренике, овлаштен је извршпти с њима и заручнички испит. То се посве јасно разабире из § 19 закона за женидбе католика у царевини аустријској од 8 октобра 1856, који наређује, „да се у подручју крајева царевине, за које је света столица издала наиутак од 30 априла 1841, — а то су и Хрватска и Славонија — има као законито сматрати прпволење, које но вереницима буде учињено пред духовним пастиром странке некатоличке и у непритомности жупника католичкога". На други импутат такођер се не може применити § 507. к. з. Ни на трећи моменат не да се никако применити § 507. к. з.