Српски сион

Б р . 40.

( Ј тр . 647.

стране такође тужи и гневи се на свога увредитеља. — Како у једном, тако и у другом случају ни јереј, ни ђакон не треба да литургишу по заповести Господњој, него нека иду пре и помире се сваки с братом својим, и само после тога да литургишу (Упор. Мат. У, 23, 24). Ако се пак ожалошћени налази далеко, а свештенику предстоји потреба свештенодјејствовати, то овај последњи дужан је бар имати добру намеру да ће се помирити са озналошћеним при виђењу с њим и у срцу свом да се покаје крепко о таковој несрећи, и на тај начин по нотреби нека литургише (упореди: Настак/шт о сокершенТи литургш, које је стављено у нашим служебнидима пред почетком проскомидије). §. 7. К овом такође достојном служењу и причешћу св. тајана пречи прекомерно јело и пиће вечерње. По овоме је сваки свештенослужитељ дужан по могућности уздржавати се с вечера од свакога јела и пића, или пак јести врло мало, а од ионоћи и сасвим не јести и не пити ништа никако. А ако свештеник макар окуси или пије после 12 сати ноћи, то ни под којим условом не треба да литургише, „јер од поноћи иочиње дан природни" (упореди : о сокЈршбнш литВргш у служебнику пред проскомидијом; Картаг. сабор. пр. 50, 58, У1. Васељ. сас. ир. 29). Разуме се само собом, да ако ко од свештеника, дрзне свештенодјејствовати, кад је у вансебности, не разумевајући, каквим се речима свршава тајна, или будући помрачен од пијанства, не ће бити кадар знати и разумети оно, што свршава, то такови не само греши смртно светотатским грехом, него и на највећу саблазан и ожалошћење светиње не свршава саме тајне тела и крвн Христа Бога нашега (Оучит. Изк'кст) Јер свако свештенодјејство може бити свршавано свешгеником само у здравом уму и са сазнањем важности и значења онога што он ради у славу Божју и спасење оних, који верују (Допол. еђ Учит. Извћст. упореди должност. пресвит. приходск. стр. 111, §. 77). §. 8. Најпосле, сваки јереј или ђакон имајући жену дужан је по могућности уздржавати се од ње неколико дана пред литургисањем, а такође и после овога, барем у току тога дана, у који је служио. Онај који се не уздржава и служи, греши тешко. „Оне

ноћн (читамо у нравилнидима по свршетку молитава пред спавањем, и цео тај дан, што је пред служењем, свештеник никако не треба да се дотиче жене своје, и шта више не треба да спава с њом на једној постељи, у противном случају ноступајући друкчије, греши смртно и биће крив страшном суду Божјем (унореди ПочаевскШ Правилвникг 1868 Г., стр. 91 на обор.). (Наетавићв се) Проповед. У недељу двадееет прву по Духовима. Живот душе. Жив8 же Н( ктол\8 43х, н« живетх в« мн^ Хрнствсг. (Гал. П, 20.) Са два живота живи човек — животом телесним и животом духовним. Бива: и жив је човек, а духом је мртав. Душу мори грех убијајући у њој све добре тежње (Рим. VI, 23). А шта је оживљава? Говоре: добра дела оживљавају душу. То није сасвим тачно. Додуше, вера без дела, као и душа без њих, мртва је (Јак. П, 20). Но да ли дела оживљавају саму душу? Да ли је у делима само суштина хришћанске вере и живота? Послушајмо Апостола, шта он говори: Дознавши да се човек не ~&е оиравдати делима закона (слушајте, драги моји), пего само вером Лсуса Христа, и ми веровасмо Христа Исуса, да се оправдамо вером Хрисшовом, а не делима закона: јер се делима закона никакво тело не Ие оправдати. И наставља о себи самом: Ја законом закону умрех, да Богу живим; с Хрисшом се разаиех. II ја више не живим, него живи у мени Хрисшос. А шшо сада живим у шелу, живим вером Сина Божјега, Којему омиљех, и иредаде Себе за мене. (Гал. II, 16—20). — Дакле ето у чему се састоји живот душа наших: у томе, да ми више сами не живимо, него да живи у нама Христос вером. Хрисшос је наш живот и спасење. А добра дела — шта су? Она су већ плод, она су иосљедица, а не узрок (што су две ствари сасвим различне) нашега живота у Христу, нлод живе вере у Њега, и деловаље благодати ГБегове. Ради бољега објашљења ове истине узећемо уноређење. Тако реците: да ли