Српски сион

0?Р. 662.

„ОРПОМ свон, &

В р . 41.

Богојавлења, вел. четвртка и вел. суботе, када се има звонити у време тиииком проиисано; а на св. Саву 11. јануара, Богојавлење, Сошествије Св. Духа и храмовни дан, пошто се св. литургији надовезујо још за те дане пронисано богослужеље, има се звонити у 9 сати и почети у '/2^0 сати - — На дан када се носи литија, нека се звони према месним околностима, раније или касније према удаљености места где ће се литија носити, што се има увек народу у дркви објавити. На нреждеосвећену литургију има се у будуће звонити први нут у '/ 2 11, а почети у 11 сати као што је прописано конзисторијалном наредбом од 10. (22.) фебруара 1881. К. 15. Растојаље од почетка првог звонења до трећег, односно почетка богослужења има бити '/ 2 сата, наиме када се звони у 6 сати први нут, други нут се има звонити у 6'/ 4 , а трећи пут у 6'/ 2 сати и богослужење иочети. 0 чему не нроиустите Пречасност Ваша подручно Вам свештенство знања и строгог придржавања ради известити с' позивом, да ову наредбу у циркуларни протокол увести и засебно у дркви у св. олтару или за певницом иставити има. Из седнице Архидијецезалне Конзисторије, држане у Карловцима , 8. (21.) августа 1900. Г е о р г и ј е Патријорх-

НЕЗВАНИЧНИ Д ЕО.

Учење ев. апоетола Павла и Јакова о оправдању. (по Бартману). — САВА ПЕТКОВИЋ Од веома знамените је важности за тумача свећених Списа једно ексегетеко питање, које је интересовало све ексегете од најстаријих времеиа до данас. Патање се то односи на одношај св. апостола Павла и Јакова и њихових назора о оправдању. Прегледајући учење њихово о оправдању, пажљиви читалац Св. Писма онажа на први ноглед дијаметрално противпу иозицију св. ап. Павла са својим оправда-

њем „в'крок>," ирема св. ан. Јакову и његову оиравдању ш д -клх. Изгледа шта више, да се та два апостолека нисца но где-где разилазе у својим погледима на ове осиовпе истине хришћанске релиђије, да сваки од њих има своје засебно учеље, своје засебно становиште. Док Павао доказује: „Чмок ^кка не ишравдитсА 10 д^клх закона, но токлну к ^рого 1ис8ск ХрЈстоконг" (Гал, 2, 16. Рим. 3, 28; 4, 2.), дотле Јаков тврди: „О д'кла ипфакдитса челок-кка, а не ш в ^крк! единк1А". (Јак. 2, 24; 3, 21.)! Дакле -по Павлу човек се оправдава веџом без дела , по Јакову вером са делима. Ове видљиве антитезе Јакова према Павлу падају сваком у очи, иа није ни чудо, што су се још св. Оци, па и иотоњи новији тумачи свећених сииса, много бавили важним овим ексегетским ироблемом и трудили се, да те аптитезе изравнају, једну с другом у склад доведу и оправдају оба св. аноетола. Нагаа је намера, да иокажемо, да ли се и уколико се разилазе ови св. писци у назорима и ногледима својим, те да их доведемо у склад; одиосно да једноетавно изнесемо резултате дубоких и темељних иснитиваља њихова ваљаног тумача, ученога проФ доктора Бартмана, који је у најновије време то питање научно расправио и решио. При томе ћемо се дакако држати и системе и поделе, каква се налази у драгоцеиој студији његовој, те ћемо, по њему, ову расправу поделити иа три дела. У ирвом делу говорићемо о св. ап. Павлу, љегову животу и раду, уколико је он био од утецаја на иотољи му апостолски рад и начин мишљења, затим ћемо изнети његове назоре о вери, оправдању и о међусобном одношају та два основна хришћанска иојма. У другом ћемо кратким потезима напртати живот с:>. ан. Јакова и одношај његов нрема јудејском закопу, затим изнети љегове назоре о вери, добрим делима и њихову одиошају према вери, па о оправдању У треЖем делу пајзад повући ћемо иаралелу између та два св. аностола, изнети Формалне разлике и онреке у учењу им о оправдању, па их изравнати и у склад довести.