Српски сион

С тр . 686 „СРПСКМ СИОН.« В р . 42.

зато, што није дао и оиеш новосадској гимназији. То је, господо, велика заинтерованост. Ви се том својом себичношћу огријешисте о љубав ирема осталом Српству, ца и према нама овдје. Шта би ми тек моралп говорити свијема вама тамо, који се нас и наших потријеба данас не сјећате. Док ви тамо градите сјајне дворе, ми овдје ни колибе немамо, да у њој смјестимо дјецу своју и школу своју. Нека вам је Богом благословено што се отимате. И треба да имате, ал' нам је жао, кад видимо како живите непрестано у тијем мислима, да сте једини ви, на које треба цијело Орпство очи своје да упире, да је Нови Сад оно исто пгто и цијело Српство. Осврните се и опет на овијех 300.000 српских душа, па упитајте сами себе, шта они ондје имају. Не би ли и љима добро дошла гимназија и алумнати, које ви тамо стварате? Зар ту потребу не изрече цио сабор наш 1879. г. На кад се кроз сабор у тому послу не моганишта учинити, зар је толико величано сунце љубави и родољубља новосадских народних првака тако мало, да ни једним зрачком нпје могло допријети никад, да огрије и ово голо, али нама тако мило стијење, кршне Лике, Крбаве и Баније, цијелому овостраному Српству можда узданице . . . Наша дјеца иду у алумнат државни у Госпићу. Наша дјеца немају својих осповних школа, а увијек ни учитеља, наша дјеца немају својих гимназија. Ми од скора добисмо у Пакрацу препарандију. Рећи ћете, на ту су вам српске гимназије у Карловцима и у Новом Саду. Али, молимо вас, испоредите број наше дјеце, која се уче у државним заводима са бројем наше дјеце, која се уче у својим заводима, пак ћете видјети грдну разлику, а и то, како су та дјеца уиућена на своје крајеве и оне учевне заводе, који су у тијем крајевима. Па поред свега тога ми ћутасмо и ћутали би, да нас својим најновијим лелеком и оштрином ријечи не изазвасте, да вам ову поруку пошаљемо. Не можемо мирни бити, кад се у својој претјераностм и једностраности у схватању интереса и потријеба народних заборависте толико, да нама овдје изгледа, е је већа заслуга онијех људи, који исплаћују новце народнога добротвора барона Милоша Бајића, него самога Милоша Бајића, Ваша је заслуга

велите, и велике услуге новосадској гимназији да чините и тијем, шго своју дјецу у њој у српском духу образујете. А ми би, видите, рекли обратно. „Заслуга је новосадске гимназије, што вашу дјецу у српском духу образује и . Тијем се, велите, одужисте и фонду новосадске гимназије. Е па лијепо! Ашта би ми тек тада рекли? Наша дјеца су пјешачила годинама из далеких овијех крајева кршних, но 14 дана до Карловаца и тамошње наше гимназије и богословије. Ми од сво.је уде суротиње откидасмо па и данас трошимо на дјецу своју, само да се изуче у ерпском духу у Карловцима. И сад, кад би појмови некијех новосадских првака били правилни, и кад би се доброчинство према гимназији доказивало васгштањем дјеце у срнском духу, кокико би ти новосадски родољуби и велика и богата господа далеко заостанула иза најсиромашнијег свећеника, учитеља, трговца, чиновника, па и самог биједног ратара кршне нам епархије горњокарловачке. Какву ли би заслугу и нризнање морали ови примити од карловачке гимназијеи богословије, а ио неки и од гимназије новосадске! Не, ми то не можемо никако за право узети, градити себи заслуге у заслузи туђој, од туђега доброчинства градитп своје. У својој једностраности огрјешисте се и о добра дјела српскога патријарха Георгија Бранковића Ви рекосте, да је патријарх Бранковић једипо то учинио, што је назидао семинар, а ми овдје господо читасмо и с нажњом израчунасмо, да је патријарх Бранковић дао преко двјеста хиљада форинаша на просвјетне потребе и сврхе овостранога народа српскога. Ми одавде са Клека, Пљешивице, Капеле и Велике и Мале па и са Велебита и са сињег мора јадранскога, видимо не само гдје се диже семинар навјечну славу св. православља и српског имена, на славу и хвалу иатријарха Георгија, него наше очи, сјегурно у невољи изоштрене, виде и еомборску препарандију и кулпинску школу и белобрдску, и цркву сантовачку и Фонд Св. Оаве, а ви, којимаје то све тако близу, не видите очима својима, у господству, у богатству у добру свакоме помућенима. Можда се, господо, ми варамо, можда и гријешимо, што Еас у овом послу осуђујемо, да хоћете истину да изврћете, а нас остале