Српски сион

О тр . 678. а ОР П(ЈКИ СИ ОН." Б р . 42.

гима не чине опо, што њима пије мило (Дел. 15, 20.). Са завршетком аи. сабора о слободи језичника од закона решило се једно животно питање цркве. Јеванђеље Павлово међу језичнидима наишло је на свеопће признање. Сви су били потпуно задовољни с њим и Јагсов, Кифа и Јован, који се бројаху ме:ђу ступове, дадоше деснице њему и Варнави и пристадоше, да они проиоведају у невнабошцнма а опи у обрезанима (Галат. 2, 9.). Једне тачке није се дотакао ап. сабор, атоје: одношај јудејских хришћана према закону. Но у томе као најноузданији критеријон може послужити сам нример И. Христа. Нс мислите, да сам ја дошао да иокварим закон или иророке — вели Снаситељ — нисам дошао, да иокварим, него да исиуним. (Мат. 5, 17.). Он је назвао храм домом Оца Свога (Лук. 2. 49.), славио прописане празнике (Мат. 14, 12.), губавоме заповедио да ирипесе дар, који је заиоведио Мојсије (Мат.8, 4.), нлатио порезу и харач (Мат. 17, 27.), укратко Он је живео јудејским начином живота. Поред тога спољашње владање по -закону имало је за апостоле још и другога основа. Закон се морао поштовати, пошто је служио не само религијозним. него и политичким сврхама. Хришћанин Јудеј, као члан свога народа, био је привезан уз заком. Ова религијозно-грађанска свеза Израиља простирала се и на дијаепору, и Јерусалим са својом светињом беше средиште, које је све сједињавало. Павао, као и други апостоли, није могао игноровати закон. Свима сам био све, да како год сиасем кога (I. Кор. 9, 22) — то му беше начело. Радо је носио терет закона, само ако је зиао, да ће тиме сачувати браћу од саблазни. Тако је у Листри обрезао Тимотеја, да му се не би пребацило, да је стајао у свези са необрезаним (Дел. 16, 1). Сличну жртву љубави нринео је, по Дел. ап. 21. 17., у Јерусалиму. Свима овим законским стварима предао се Павао ипак у духу унутрашње хришћанске слободе, гХебФарод т з% тгаутт (I. Кор. 9, 19). Са првим апостолима стајао је он у питању о закону и практички у

складу. Теоретски није признао ни један ап. нисац истинске одлике и предности Израиља правилније од њега. Но у томе што је ап. сабор донустио, да јуд. Хришћани могу и у хришћанству живети по изрекама отаца, лежала је ногибао, да се стара јудејска гордост може изврћи из ове слободе онет у ропство. Особито се истицаху представиици Фарисејскога правца, који су ишли за тим, да иросто јудеизирају хришћанство. Још пре ап. сабора беху они устали у Антиохији и Јерусалиму као учитељи обрезања. Њихова је девиза гласила: „Ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти." (Дел. 15, 1.). Пошто не могоше продрети са својим назорима па сабору у Јерусалиму, настојаху да на своју руку пропагишу своје идеје о прекој потреби Мојсијева закона. Трагови њихове иартије, која је имала свој центар у Јерусалиму, даду се разазнати на целом ап. путовању Павлову од Антиохије и Галатије, па до Коринта и Рима. Пре но што се упустимо у излагање Павлових иазора о оиравдању ваља нам се часком зауставнти на старозаветном учењу о њему. Ту нам се намеће питање: у каквом је одношају стојао старозаветни Бог према изабраноме народу? Савез, који је Јехова склопио са Израиљем, почивао је на милости и вери. То је био као неки међусобни уговор. Израиљ је морао бити народ Госнодњи и исказивати му своју оданост вером и послушношћу. Зато ће Господ бити Израиљу Бог у дотнуноме смислу те речи т. ј. Ои ће му чинити све, што Бог човеку чинити може. Јехова је Цар и Сведржитељ Израиљев (Захар. 10. 3), Ои је утешитељ (Ис. 12, 1), помоћник и заштитник ; зато је Израиљ „ракх" Јеховин (Ис. 41, 8. 9.), којем мора бити „во ксшх до/иВ к г крена"' (Числа 12, 7.). Ако Израиљћанин испуњава вољу Божју, он је оправдан. Оправдање заузима у старозаветиом моралном учењу прво место. Икак ово оправдање није нриродно. Шта више пророштво, а особито Исаија, показује неко надприродно схватање оправдања. Поменути пророк приказује га скоро у Павловом смислу, када пише: „Дл козра-