Српски сион

Б р . 44.

„ОРПСКИ сион. е

Не наводим ја то у намјери тој, него напротив, ја тврдим и поново, да су чланови епарх. власти, и наши по епархији органи, вршили са малим изузетком доста добро и шачно дужности своје. А и за црквеноавтономно уре^ење наше изјављујем и поново, да је добро и подесно, а што је у њемујош непотпунога, на нама је као народу, да према сувременим потребама у своје вријеме, а на своме мјесту исправимо и допунимо, Закони што их доносе људи, исправљају се и допуњују непрестано, па тако је и са црквеноавтономним уреЈјењем нашим. А горњима ријечима мојима мислио сам једино то: да изнесем пред Вас, Господо као судије, њеке околности, по којима можете да пресудите рад епарх. власти и органа наших у епархији и лакше и праведније. Прави судија, као што знате и сами, најприје испитује околности, у којима је дјело које учињено, и те су му околности посље подлога, на којој доноси пресуду своју. Ја се Господо надам, да ћете и Ви такове судије бити. А сада ми је још на срцу, Господо, да Вас искрено поздравим као ви^ене и одабране чланове свештенства и народа епархије наше, сакупљене овде на посао, којим треба по могућности нашој да припомогнемо унапређењу црквеноавтономних послова наших уопште, а напосе у епархији нашој. При послу томе треба пре свега, да нас води чиста према цркви својој и народу љубав, која је била и досада вијерна водиља наша, на путу живота нашега и црквенога и народнога, путу понајвише трновиту и успориту. Љубави тој чистој, треба да се придружи духа нашега и рада самосталност, која непопушта ни властитоме срцу своме, а још мање каковоме са стране шапутању. Самосшалносш у мигпљењу и раду са које се прославио и Марко, љепше, него ли са јунаштвом својим. А уз љубав и самосталност, треба да се придружи Господо, раду нашем још и мудросш , по којој свако дјело наше, духа и руку наших има живот свој и цијену. Ја Господо,

вјерујем у ту чисту љубав Вашу, вјерујем у самосталност Вашу и мудрост, и у тој вјери мојој молим овде Бога, да нам пошаље Духа Свога, који ће да умудри нас и упути, како ћемо и мислити и говорити, како савјетовати се и радити, па да ни мислима, нашима, а још мање ријечима и дјелима, не сађемо са онога пута, којим се долази најпоузданпје до сложна, успјешна и Богом благословена рада. И у шој вјери мојој проглашујем као отворену ову, у име Божје, трећу епархијску скупштину нашу.

Учење св. апоетола Павла и Јакова о оправдању. (по Бартману). — САВА ПЕТКОВИЋ (Наотавак.) Из свега видимо, да сврха закона није оправдање човека. Сврха је његова, по Павлу, да човек кроза њ доЏ до познања греха (Рим. 3, 20). До душе грех је и пре закона владао у свету, али се грех пе иргсмаше кад не беше закона (Рим. 5, 18.), него се кроз закон познаде, а без закона је мртав (Рим, 7, 7, 8 ј. Пре тога беше он једпоставан пагон, иарав; после забране постао је непослушпост, преступ. Историја греха почиње са „жељом" (зга$о[Јха), која се као последида првороднога греха пресађује у срца свих, који се од Адама рађају. Жељи се на супрот ставља забрана, која, место да жељу ућутка, буни је и буди све њезине снаге. Но не само да човек кроз закои сазнаје за грех, него се законом множи грех (Рим. 5, 20). Ма да је дарован, да се уклони грех, ипак се у историјском току обрнуо у противно. Донесавши са собом читав низ дужности и обвеза, он је тиме уједно пружио и гомилу преступа. Пароттсојла, ларофаасд ишла је у прилог оићем греховном принцииу у човеку, пошто га је још више раширила и утврдила. Према томе је и могао ап. Павао рећи: „Сила је греха закон" (I. Кор. 15, 56). Намеће нам се питање: у чему лежи црави основ овоме кобном дејству закона;