Српски сион

В р . 47. „СМСКИ СИбЛ.' О тр , 759.

почива мисао, да је вера оно. што унутрашње чини Хришћанина богатим. Ово богатство састоји се у том, што човек има удела у добрима небескога царства. Апостолу је дакле вера велико благо, које је од Бога даровано, да попуни празнине временитога сиромаштва и да учини светске сиромахе хришћансвим богаташима. Пошто то наслеђе, које Хришћанин од вере прима, зависи од љубави, то је природно, да апостол замишља праву веру не друкче, него у најтешњој свези са љубављу. И Р е но што уђемо у детаљно испитивање веома важнога одсека: 2, 14—26., саберимо све досле испитане и утврђене моменте Јаковљеве вере. Ни на једном месту не даје нам Јаков тачну деФинипију вере. Он претпоставља код својих читалаца правилно знање о њој тим пре, што су се они већ унознали са хришћ. вером и нримили је. Донекле нас Јаков иотсећа у гл. 1. ст. 19, 22, 28 на веру од слушања (таатсд гу . ахог^), о којој и Павао говори у Рим. 10, 17.; али Јаков спомиње одмах у почетку веру као свима познато и од свих усвојено спасоносно благо. У томе благу имају верни снагу, да одоле разним напастима; у њему лежи нооцењено богатство и поуздани изглед на небеску баштину; у њему је најзад чврста подлога за оироштење грехова. По свему се томе види, да св. ап. Јаков заиста приписује вери непрегледни значај за хришћански живот. Прелазимо сада на горе номенути одсек 2, 14—26. На први нам поглед изгледа, да мисли у њему стоје у дијаметралној опреци са досле утврђеним назорима Јаковљевим о вери. Одмах нам први стих звони као једноставно порицање свега онога, што је пређе о значају и важности вере рекао. Да се сачувамо од заблуде морамо покушати, да се ставимо и ми на оно становиште, са којег је он своје назоре излагао. То ћемо постићи ако признамо, да Јаков у томе пасусу заузима полемичку цозицију противу оне вере, коју неко има и исповеда, али коју у делима не остварава. Ова вера, коју он побија, није његова вера, какву он исповеда. То је вера

некога другог А побија је зато, што она нема добрих дела, што иснуњује само главу а не срце, што јој недостаје делатност воље. То је дакле теоретска вера. Па како је апостол и дошао на то да ову празну Функцију интелекта окрсти именом тасшс;? Без сумње и само примање и веровање у Јеванђеље може се назвати донекле тасга$. А апостол поред тога назива кадкад вером и оно знање, које демони о Богу имају. И то му се замерало. Али та би замерка имала основа тек тада, када би опостол идентиФиковао демонску веру са хришћанском, што он никако не чини. На против Јаков износи веру демона као прост пример, да њиме илуструје хришћ. веру без дела, а не да их обе прогласи за конгруенте. Демони очито немају вере, они до душе имају уверење о ексистенцији Божјој, али то уверење није, као код хришћ. вере, слободном вољом примљено, него при сиљеио саољњим сведочанствима од Бога. Зато овој вери, која је иримљена уз унутрашње нротивљење, потпуно одговара последица њена: дрхтање (срризсшл*). Каква дакле мора бити разлика између демонске вере и оне вере, којом ће сиромах овога света иосшаши богашашем у очима Божјчм и наследником царсшва Његова (2, 5)! Овим примером демонске вере износи апостол читаоцима драстичну слику вере без дела. Из тога примера могу се они уверити, како их мало може спасти њихова вера, све док се не почне остваривати у делима. Јер обе ове врсте вере, и ако не свагде, то се бар у једној тачцп састају: — обе заслужују назив угхрос. Дакако и код хришћ. вере није сасвим излишно теоретско уверење. Јаков и у њему назире неки ступањ праве вере и вели о њему, да је по себи добар (хссХшд тахгТс;). Али ипак теоретско примање Јеванђеља није ништа друго, него један добар почетак, који, ако не наступи завршетак, остаје, као и сваки недовршеии почетак, — без вредности. За пример и образац праве вере, како је апостол замишља и какву сам има, износи славне библијске личности Аврама и Рааву. Показивањем на демоне нстакао је и признао интелектуалну страну вере, сада