Српски сион

С тр . 774.

„СРПСКИ СИОН 8 .

Б р . 48.

равна ио закону и речи (уоџос,, Хоурд), или но начелима јеванђеоским. Ваља нам сада означити одношај вере према делима. За ту сврху особито је згодан одсек 2, 14 — 26. По своме обичају Јаков ставља одмах у почетку тему: вера без дела нема никакве користи, Ова истина потврђује се примером милосрђа, које има речи. али нема дела. Вера без дела је сама по себи мртва, не може се скоро рећи ни да постоји. По својој вредности и користи слична је демонској вери. Хришћанин, који само такву веру има, празан је човек и невредан пред Богом. Права се вера напротив показује у животу Аврамову и Раавиву. Вера без дела је тело без духа. Каква је корисш, бра%о моја ако ко рече да гта веру а дела нема? Зар га може вера спасти? (2, 14). Овде апостол има иа уму ону веру, која је једноставно теоретско усвајање разума, у којој срце пе учествује, којој не достаје унутрашњег живота и снаге која не рађа добра дела; ону исту веру, о којој ап. Павао вели у I. Кор. 13, 2: и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. Вера и дела стоје овде у извесној свези. Могло би се рећи, да су једно другом координоване. У другом ћемо се примеру уверити, како могу бити одељена ова два Фактора спасења. У ст. 15. и 16. приказује се брат и сестра у љутој невољи Глад их мори, а немају што да једу; голи су, а немају чиме да покрију и згреју промрзле удове. Ми их гледамо и осећамо саучешће. Знамо, да им треба помоћи; ради бисмо били, да их угостимо богатим ђаконијама и да их обучемо у светло рухо. Али шта помажу све ове пусте жеље, кад их не можемо или не ћемо да остваримо! Велико саучешће, лепе жеље, али слабачка помоћ, мало дела! Неприродност овакова дељења вере од дела доказује Јаков у ст. 17. Он је пређе приказао веру као моћну животну снагу, као такову, која мора бити жива. Мртва пак ствар — каква би значаја могла имати? А вера без дела заиста је, ио њему, мртва: угу.оа естау 1аигУ]У. Мртвило је дакле својство такове вере. Она и не може, по црквеном учењу, оправдати и потпуно

спасги, јер „не онравдава се човек само вером, но вером и делима". 1 Одношај међу вером и делима је органички, упутрашњи, животни. Дела нису вери туђа, већ сама вера има дела (1ау [хгј 1)(Уј ерул), она су својина вере. Сасвим јасно излази на видело ово схватање апостолово у ст. 18. Из њега видимо, да не може бити праве вере тамо, где неме дела. Ако је вера права и истинита, мора имати дела. Овој мисли иду у нрилог речи: ја Иу ши иоказаши од дела својих веру своју. Јаков се дакле подухватио, да докаже из дела својих веру своју, и то му је лако, пошто може и сме, као што рече Биспипг, „закључивати са последице на узрок, са плода на семе". 2 Он је дакле уверен, да. мора бити и дела, где има вере. Али ова дела морају бити дела вере, јер су она обележје и доказ вере. Тако су у овој реченици изражене две мисли, које једна другу допуњују : противник не може своју веру доказати, јер се права вера огледа само у добрим делима; Јаков може без речи доказати своју веру, јер је показује у делима. Ненобитан доказ за Јаковљеву тврдњу, да вера и дела могу бити и одељени, налазимо у ст. 19. Вера у једнога Бога јест нешто похвално, јер се хБОме човек ограђује противу незнабожачкога монотеизма. Али голи теоретски монотеизам није довољан, пошто су и демони монотеисте и они верују у једног истинитог Бога. 3 Али ова вера, која није слободна него присилна, не доноси им спасења, већ им увећава патњу, они дрхћу (сррсоЈоиош) 4 Последица је дакле праве живе вере ош&ш, а мртве срр 1оа$ш. Да је заиста вера без дела мртва и некорисна, доказује апостол стзаветним примерима и изрекама (20—25). Јаков назива човека са вером без дела сујешним т. ј. „без икакве вредности и садржине пред Богом". 5 Оиа празнина човека основана је на његово.ј вери без дела. Ако вера нема живога духа (тгуг6[ха), она је I Посл. вост. патр. о прав. в!;рБ1 ча. 13. стр. 62. II Егк1. 3. 81ећеп каЉ. Вг. (1871) 8. 46. 8 Упор. Втвак. *2, 17; Пс. 95, 7; 105, 37; Г. Кор. 10 20. 4 В18рт{Ј, Егк1. 7. каШ. Вг. 8. 45. 5 Ш(1. 8. 46.