Српски сион

отр. 808.

.СРПСКИ СИОН 8 .

бр. 50.

да умекша, да обрати, или да их доведе, да јој не могу шкодити. Ревност у вери, то је глад и жеђ иравде у вери, која у колико нађе праву веру, у толико се насити и благује; а кад не нађе праву веру, или је види да је ослабила нерадом и немаром лажних Хришћана, види је да се колеба раздором, да јој грози беда, онда потроши самога ревнитеља. Тако апостол Павле ревнујући по Израиљћанима -ревношЛу Божјом, побуђен је био казати да би он желео да сам буде одлучап од Христа, за (ЈраЛу свОЈу, која су му род ио шелу (Рим. 9. 3); а тако рече стога, да би их побудио, да верују у Христа. По овоме и по сличним примерима, неки, може бити, мисле, да ова света ревност није општа, и да није свагдашња обвезност, но дар, који се даје с више по благодати не многима, на неки особени случај, кад необичне опасности вере то исказују, ради одржања и утврђења њенога. Не ћемо да говоримо о онима, који су охладнели у вери толико и тако, да не извршују ни обичне, од свију признате обвезаности њене ; нити ћемо тражити ревности вере код оних, код којих нећеш наћи ни саму веру, а камо ли дела. То су људи под именом Хришћана, који су слушали учитеље своје, кад су им говорили реч Божју, али нису ту реч срну примили, па стога у њих и нема утврђене вере, нити ревности у вери. Но да расмотримо побоље и пажљивије, не ћемо ли наћи ревности и међу преко потребним обвезаностима нашим. А може ли бити веће обвезности од оне, коју нам је сам Бог одредио у десет заповеди ? Ово тражим ја и закона ревности, и„ ово тражење пије потребно даље простирати од прве заповеди: Ја сам Госиод Бог твој, не мој имаши других богова осим мене. Чујете ли у овим речима, поред заповеди вере и љубави, заповед и ревпости ? Слушајте и разберите добро. Кад пебески закоиодавац проглашује себе Господем и Богом, он изриче своју

власт и иште од нас покорности; изриче своје величанство и ставља нашу побожност пред њим. Шта изјављује Он иама у себи, ако не љубав и шта побуђује у нама к себи, ако не љубав? Јер може ли се исказати пуније љубав, кад се каже: Ја сам швој. И тако ево ти заповести љубави. А шта даље? Лемој имаши других богова осим мене. Шта значи ово, ако не то, да Бог установивши између себе и човека свезу љубави, жели да га укрепи и узвиси тако и толико, да би ова љубав истисла сваку другу љубав, која не би била с њом сагласна, и њој неподчињена, или што такођер открива своју ревност, и ревност нам заиоведа? И тако ево вам заповеди ревности! Тумачење ово није измишљено, него самим Створитељем изречено и заповеђено: Јер сам Ја Госиод Бог твој, Бог ревнишељ (2. књ. Мојс. 20, 5). Из овога није тешко разумети, да обвезаност има сваки човек, да буде ревностан спроћу Бога и спроћу вере, као и то, да се обвезаност ова простире на сва времена и случајеве. И будући је заповед ревности, коју је сам Бог дао, свезана са заповешћу љубави к Богу, то ова заповед остаје свега и од те не може се искључити нико. *■ * * Пример ревности спроћу Бога и вере оставио нам је између осталих и главар свештенички и чудотворац св. отац Никола, којега усномену данас славимо сећајући се његових врлина. Као што мати црква признаје врлине његове, приписујући му да је он оставио правило вере, углед кротости; да је учио и оставио како се ваља уздржавати од страсти и од светских жеља;да је смеран био и смерпошћу својом да је заслужио код Бога велику милост; да је добротвор био и у сиромаштву живио, само да би потребнима помоћ указао, па да је стога стекао код Бога богату милост. Св. отац Никола није гледао на благо ово земаљско: на сребро и злато, него је