Српски сион

С тр . 828.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 51.

Високи саборе! До сада сам споменуо начела, која извађам из речи Његове преузвишености, које сам имас мало пре част из стеногра®ског записника читати: ја држим, да та начела нису у протимби с оним становиштем, које сам имао част овде означити страном у име мојих истомишљеника, пак у властито своје име. Нека ми буде дозвољено овде прочитати следеће: 17. Фебруара ове године изволели сте чути, да сам дао у име својих другова и у име своје следеће очитовање (чита) : „Стојећи на темељу хрватскога државног права и народностног јединства, стојећи на темељу равноиравности цркава у краљевинама Хрватској и Славонији и приправни обезбедити народно-црквену аутономију оног дела народа, који припада српској патријаршији карловачкој . . ." Овде је недвојбено, да и она господа, која су чланови саборског клуба хрватске опорбе, стоје на етановишту равноправности цркава, без сваке резерве, нарочито, да су приправни и да дселе то, јер то захтева братска љубав и равнонравност цркава, унапредити аутономију и самосталност онога дела народа, који спада под српску патрпјаршију и митрополију долњо-карловачку. Затим, високи саборе, јесте то наше становиште точно означено у оном предлогу, што сам га имао част, дотично, који сам као протупредлог имао част изнети пред ову вис. кућу, 21, Фебруара године 1898., кад је кр. земаљска влада иоднела основу о уређењу протестанске цркве; мене је као проту-предлагатеља запала част, да у том предмету два пута говорим, па сам опет без сваке резерве сасвим искрено и отворено казао, да ми католици с ове стране бранимо спрам државе увек слободу сваке цркве, бранимо равноправност цркава, које држава признаје. А напосе нека ми буде дозвољено, да споменем и властиту своју једну изјаву, коју сам дао одмах, када је моју маленкост г. народни заступник Шумановић изволео апостоФирати, изјаву на име, која гласи овако (чита): то је било 23. јануара 1899. — „Будућ ја кроз проникнут хришћанском идејом, никада нисам са то, да држава свјјом силом ради за једну цркву иротив друге, јер би то значило: Бшс1е е(; шрега". Сасма слично, што у осталом овамо не спа. да, изјавио сам без сваког приговора с компетентне стране, на католичком конгресу 4. сеп, 0- г. исто становиште, које и данас, јер сматрам

како сам и тамо рекао, врло погибељним за саму цркву и за обћи мир, кад држава силом Фаворизира једну цркву, а прогони другу цркву. „НосНе 1шМ, сгаз Шп", врло је те погибељно јер може унапређивати и безверство. Према томе држим, високи саборе, да гледе уређења будућега одаошаја међу црквама у краљевини Хрватској и Славонији, на колико се тај одношај базира на равноправности истих, на заштиту равноправности, нема с наше стране никакове погибељи. Али, вис. саборе, кад би се изнело — што у осталом по речима које је преузв. г. бан изволио 12. о. м. казати, не мислим, да ће се изнети, држим управо изкљученим такове основе које имаду карактер скроз безверски, које омогућују безверство, паче га можда подупиру, основе, које силе вернике буди које цркве, буди католичке или православне, буди нротестанске или израеличане на чине такове, који се опиру најсветијим њиховим заповедима, њиховим догматом, — ја сам уверен, да ће не само ова страна вис. куће, која сачињава саборски клуб хрватске опорбе, него ваша страна, у којој се проитима вере сматра највећом светињом и једдним од најјачих темеља, једним од најбитнијих увета обстанка уређене државе, да ћемо сложно сви и најодлучније оирети се таковим основама. Наиокон благоизволио је преузв. г. бан још и ово казати: (чита) „Кад ћемо у том иогледу боље ориентирани бити, то ћемо врло радо, да, се тога гхосла латимо, да се предложи законска основа, а међу тим влада је и онако свагда гледала и унапред ће гледати, да оне неприлике које се услед тога данашњега стања законодавства у животу и том погледу иоказују, да их што више ублажи и штетне последице одстрани". И то вис. саборе, ирихваћам у толико, у колико се закон сам тим путем, ексекутивним, не мења. Знано је, да се сваки закон може вршити и упоравити или у најстрожој или у најблажој интерпретацији, а међу опћима имамо опет доста нианса. Држим, да је дужност, управо патриотска дужност владе, да онде где у закону оштрине постоје, те оштрине најблажим начаном тежи одстранити, али дакако не дирујућ тим у сам закон, јер ни у један постојећи закон ексекутива сама, дакле влада, начелно дирати не сме — па зато међу два зла ваља мање одабирати. Ако би се показивало, да је у пракси немогуће