Српски сион

Отр. 64.

„срдски сиоа.»

Б р . 4

Угасио се живот сав трагичан, а у активном добу свом пун рада, унраво напрезања, живот Дра Свешозара МилетиЛа. Др. Светозар МилетиИ живео је и мало и много, како се узме. Изгледа нарадоксно, па ипак је тако. Активан живео је мало, а пасиван тако много, е је преживе) своју народну «',транку, а доживео и оно што активан преживети не би могао. . . Милетићеве странке нема већ двадесет година. Зар зато, што је потекла бурлцом свога времена, струјала бујицом некристалисаних тежња и иесређених постулата наших, те као и свака бујица морала истећи ? . . . Или је престала зато. јер је осгала без Милетића и без оне непореке дисциплине, које се људи брзо ратосиљају чим нестане онога, ко их дисциплиновати уме, и пред ким се не дрза свако имати „своје мишљење"? [. . . Или ? . . . Но о томе нека суде други, у своје време. Данас стојимо пред гробом, пред којим се роје чувства, мисли и суђења многаитако разнолика, е изгледају и нротусловна. Но ма како она била разнолика, гроб Дра Светозара МилетиЛа није обичан гроб. Поред њега неће ниједан поштен и уман Србин проћи, да не застаие, да не скине каиу, да се не прекрсти и за душу његовог становника Богу не помоли. То је Милетић заслужио. Окростив му грешност, без које човек није, и погрешке, без којих ни велеуми нису, то смо дужни добрим странама његовим и његова рада, са којим и утицајем којега је проткана најновија историја пашег народа. Др Светозар МилвтиИ није био обичан човек. Необичним није га учинила спрема, јер је било једнако снремних и у његову колу. Није испредњачио ни говорништвом, јер је било и других говорника. Није постао првим ни нублицистичким радом, јер је било публициста равних њему. Није постао већим од другова својих ни усиесима свога рада. Н>е1а је већим и првим међу другима одвојио Фанатизам убеђења,

енергија агитације и готовост самопрегорења за идеју и начело. У тим цртама његова духовна бића испољили се карактер и величина јавног раденика и одушевљеног родољуба — Дра Свешозара МилетиЛа. Тај карактер, та изразитост његове индивидуашости, начинила је Дра Светозара Милетика првим и вођом, који својима није само показивао камо и (ако треба, него на чију се реч морало тамо поћи куда је он нагнуо и онако радити како је он — заповедао. Је ли увек, и колико је кад, све то бивало на корист опћега добра, нека дела говоре. 0 раду Милетићеву на нолитичком пољу и тако није наше да говоримо, а о раду његову на пољу црквене автономије — пред непобусаним гробом све се не исписује. . . Идеја црквене автономије добра је, али то није идеја Милетићева. Она је ранијег порекла. Мнлетић јој је био израз свога времена, његових захтева и његових з^блуда. Идеју је пригрлио, борио се за њу, борили се и други под његовом заставом. На том нољу и са успехом, но који је резултовао и са свима погрешкама, тадање струје, којима ногрешкама да одоле — није било снаге у тадањој Јерархији. . . . У добру тога усиеха Милетићев је део велик, али не мањи је и у погрешкама. . . . Озбиљност тренутка налагао нам је, да оволико кажемо. Пијетет према гробу даље иам — не дозвољава. Пуни молитвених осећаја и мисли нред гробом Милетићевим, пуни саучешћа нрема трагици његова живота, иуни дивлења заносу убеђења, снази енергије и величини самопрегорења његова некад, одајемо пуну пошту и признање врлинама и радовима Дра Светозара МилетиЛа , који су га карактерисали: необична духа, велика срца искрена патриоту и родољуба. Из дубине душе подижемо и своју молитву престолу небеском: Лака земља и в'кчнаа пллјатк Дру Светозару МилетиЛу! ПротопрезвитеЈ) Јован Јереми&.