Српски сион

В р . 4.

„ОРИСКИ

СИОН."

Божја, тим осиовним догматом хришћанства. Ко би то порицао, тај би био у великој заблуди и не би познавао извора из кога су оне потеое. Јер неоспорно је, да је дух човечји иомоћу праве хришћанске слободе ослободио се испод сваког притиска, стресао са себе тешке окове мрака и назадљаштва, да се може образовати, усавршавати и напредовати, — а дух је тим слободнији, што је савршеиији, т. ј што је снажнија у њему божанска снага, која га уздиже. Грех понижава човека, у греху нема слободе, грех је у иупом смислу речи ропство. Без унутрашље слободе пак, нема он сиољашње слободе. И не заборавимо никада, да се баш у нрироди човечјој скрива неки непрестани нагон прибавити себи важност и то на туђу штету — владати — не над самим собом — већ над другима; хоћемо и трудимо се, да смо слободни, али сличну слободу или тежњу за слободом код других нерадо трнимо. Реците, да није тако. „ Исшина Ие вас избавити ", рече Спаситељ, па која је та истина? Слушајте само, шта рече о себи Спаситељ: „ Ја сам иут и истииа и живот а . То значи другим речма, да је слобода само излив и посљедица вечне истине; слободни смо, јер нас је вечна истина. оваплоћена у Богочовеку, Исусу Христу, ослободила. У међусобној хришћанској Једнакости, нема места нема гордости и неиравди, у њој ишчезавају сви они греси, који су заједницу људску толико огорчавали. Бог, поставпш човеком, установио је праву једпакост међу свима људма; Он нас је научио, да смо сви синови једнога Оца небеског, — те као год што смо пред Њиме сви једнаки, тако ће нам се исто и па страшпом суду једнаком мером суеити за добра дела наградити и за зла казиити. Христос није правио разлике између сталежа и редова, међу богатима и убогима, већ је Он лечио ране, бол и патњу без обзира, да ли је то нашао у сјајним палатама богаташа или у пајмањим колебама бедника као што рече: „ Научите се од мепе, јер сам ја кротак и смерап у срцу

Мисао хришћаиског брагства , како је узвишена! У њојзи је усредсређена сва срећа и задовољство човечјега живота ; — у њојзи налазимо изражене све опе врлине, које појединце посепце и са породицом, а породице међусобно и са целим друштвом л,убавл,у сиајају и везују; — и можемо рећи, да и ако је могуће, да и онај може да љуби, који није хришћанин. али није могуће да је онај прави хришћапин, у чијем срцу нема љубави према својим ближњима. Јер питам вас драги моји, да ли се може сматрати хришћанском слободом, када наше дужности силом и без воље испуњавамо? — је ли то мисао хришћанске једнакости, када јачи угњетава слабијег, када иде за тим, да га упропасти и уништи, када се богаташ стиди сиромаха, горди се, презире га и омаловажава? — је ли то мисао хришћанског братства, када у место да нас љубав спаја, оно нас пакост и злоба, завист и неслога све већма једно од другог отуђује? Ја држим да није, а уверен сам у души, да и ви тако исто мислите. И будите уверени да што се већма удаљавамо од основгшх истина хришћанских, да се тим већма удаљавамо од остварења оних мисли, које проузрокују срећу и задовољство не само појединаца, већ и породице и целога друштва. Па кад то знамо, питам вас, да ли смемо да заборавимо на онај благотворни извор из кога су те врлине потекле и које нам дају живота? Не, јер извор је свему сам Исус Христос, који је за себе рекао: „ Ја дођох, да имају живот и изобиље ", а живот вечни је као што рече ! „ да иознају тебе једипога и истинитога Бога и кога си иослао Исуса Хрисгаа Зато, ако хоћемо, да се користимо тим великим идејама хришћанским, треба свагда да имамо на уму Христа Снасителза; и да верујемо у ГБега и ГБегово божаство: „Ја сам хлеб живота, — рекао је народу, — који мени долази, пе Ле огладнети и који мепе верујв, не ~Ке никад ожедпети." Треба да смо Му свагда од свег срца благодарпи, што нам је дао разум, да можемо нознати и разликовати добро и зло, што нам даде срце, које у радости и жа-