Српски сион

В р. 6.

»СРПСКИ

сион.*

О гр . 95.

врло лепу песму, као што је и Химна браћи Анђелићима 1892. год. Осим тога малне у свакој књизи које је он уредио наћи ће се по какав већи говор, поздрав и др. што их Карловачки директор држи преко године. Тако у раду и иослу народном, беседећи и пишући на катедри и управи гимназије Карловачке намирио је и испунио Стеван Лазић ад године 1854. до 1896. дакле без 4 прве и последње на свом месту другу половииу XIX. столећа. Отступио је и склонио се у привремени мир не што га је оставила снага умна и воља, него пошто га је била опхрвала телесно боља, која је од десетак година, као црв дуб, почела подгризати његов јаки организам. Ах, а пре 30,-40 година, ко је познавао Стевана Лазића док из најпре са старидом мајком и сестром девојком, па у своје време доведавши достојну одмену им из убавог Срема живљаше на очинском огњишту, младиздрав, школи и науци, пријатељству и појезији, нико није ни помишљао, да ће оиа ватра која му с врућа срца тињаше у очима, знак унутрашње бујности и напретка, окренути се у назадак и иочети стално сагоревати га. Дуго јој је одолевао његов снажни састав; и као што је било кадгод надати се да ће умрети од старости, тако смо се, кад је на крају свогамушког доба нагло био нао, бојали, да ће од болести преминути. Подлегао је после трајне борбе навали и једне и друге, које су се обе, и старост и болест. у исто време кивно биле обориле на њега и одужио је ево природи за кривицу што се родио, као што ћемо сви. За Стеваном Лазићем плачу поштована удовица му, син и кћи, па зет и остала одлична родбина. Ко ће их утешити? Онај који их је и расплакао и но чијој неумитиој вољи бива све што бива. Заиста на првом су месту утехе религије, која се и бави више о загробном животу, оним што је стално, што је вечно, а по томе за ово кратко време док смо на свету, још свест о томе, да је њихов драги самртник извршио овде своју дужност и задаћу. Признајући му то и узимајући учешћа у болу за њим, цео народ узима на себе

део терета и облакшава га тако својти и родбини, као што с временом и попушта од своје жестине у првоме наступу жалост за рођеним, и премда освежавана и после сузама, прелази у свету тугу и тихо сећање на честита покојника. Нека је Стевану Лазићу лака црна земља и вечан спомеи у Српству. МиШз Ше ћошз НећШз осисШ. Кад су умукли гласи дирљиве стихире ЗрАфе Л1Л КЈЗГмсна ступио је иред одар велезаслужнога покојника краљевски саветник, народни заступник и управитељ Текелијина Завода г. Стеван В. ПоиовиИ и опростио се са својим учитељем овим речима: „Скрушеном душом и тужним срцем ступа пред смртни одар Твој, мили наш учитељу, благодарни Ти ученик: да у име своје и у име оних хиљада српских синова, које си Ти изводио на пут живота и рада им, даде у духу иоследње целивање благословене милостиве и очинске деснице Твоје, којом си толико добра у живот иаш усадио! Тужни зборе! Угасиле су се оне велике, благе очи, којима је честити покојник по Божјем свету и по свима нама тако мило погледао. Утрнуло је оно топло, родољубиво срце Његово, које је уза своју милу децу тако милосно пригрљввао и нас, на хиљаде синова српскога рода. Занемела су она речита уста Његова, која су нам сладила науку, а неуке и незреле поучила и покарала и благо, очински на боље упутила. Легао је да ночине светао ум Н>егов, који је мужевном зрелошћу, учитељском бригом и очинском љубављу показивао нам пута животу нашем, бдио над нама брижљиво, да будемо честити и ваљани, побожни и радени, истрајни и родољубиви. Али не, није тако. У Стевану Лазићу, милом учитељу и мудром управитељу наше најстарије српске гимназије — умрло је само оно, што је било човечје и оно што је боговско — бесамрто је, живеће вечито! Стеван Лазић навршио је овде на земљи радљиви живот свој, уздигао се у оне светле небеске светове и ја га чисто видим својим умним очима: где приступа скромно оном великом, светлом збору српских бе-