Српски сион

бр. 6

„СРПСКИ СИОВ.'

С тр. 93

искључне потребе, а чуства безлична, апстракције логичне својствене су само човеку. Помоћу ових, иод укуиннм именом појмова познатих, стања више свести и ума, он се издиже изпад свакидашших прилика времена и места садашљости и неносредне околипе, у којима се крећу нижа суштаства, и кадар је винути се унатраг у прошлост, те мислити о самом почетку ствари, и унапред у будућност, далеко преко свију грапица века и самога света, у бесмртпост, којој се нада за своју душу и према томе се влада док је још у телу. Умом својим спајајући што је опште у искуству, тиме омогућује пауку, ФилозоФију, религију, а његовим производом, језиком, који је неоиходно оруђе идеја, посредује споразумевање милиона, обојим подиже и гради државе и цивилизације, те иостају нова бића, нови организми, народи и друштва. Но друшгво није само нродукат, опо је и Фактор развитка иашег умпог. У њему се норед особног искуства нагомилава искуство минулих нараштаја предањем утисака, који пе пропадају с појединцем, већ их, сабијене у нојмове, у облику поука и обичаја, наслеђују млађи. Набављају се из ночетка несвесно и принадом, а преносе у слободиом саобраћају свакидашњег живота говором, који допуњује и замењује мишићие покрете, гесте, нејасне и нехотичне ексноненте наше унутрашњости, на начин посве свестан и вољан; најпосле у писму за растављање временом и местом Фиксира се и завештава умна тековина. А најпоузданије се постиже књигом и школом ова сврха, за коју се међу свима друштвеним установама она нарочито оспособљава и ноди/ке, јер се у њој, у школи, систематично и стручио прибирају и израђују под именом сваковрсног зпања и по том у народу даље растурују и измењују тачие идеје и појмови за све области и органе друштвеног живота који врше његове више функције. Ово о задатку и значају школе ја сам претаослао стојећи над сандуком човека, који је 42 године, најлепше године свога века посветио њој : да отвара умне очи и срца узданици народној, да је учи и учини примчивом за најузвишеиије мисли и нај-

племенитија чуства у делима оних, који су у храму књижевности и вештине служили и жртвовали истини и лепоти. Па кад сам као ученик свога учитеља, као нроФесор старијег колегу и директора, као његов наследник у звању свога патрона и претпостављеног имао част и срећу добро познати Стевана Лазића, покушаћу пре него што му рекпемо последње збогом, на ужасном овом растанку кад га спуштамо у хладни гроб, да у кратко покажем, ко је био за живота Стеваи Лазић и шта смо с његовом смрћу изгубили. Стеван Лазић био је син чувенога нрОФесора и књижевника срнског Гр. Лазића. Рођеи у класичиом добру и месту 27. септембра 1830. у Карловцима, одрастао и васпитан у кући и школи гдеје неговао се и поштовао класични дух и језик старих латинских ауктора и песника, он је с временом постао такођер проФесор и најбољи зналац и тумач овога јесика и литературе римске, још више, сам ноета и говорник по узору и укусу Хораца и Биргила, Тацита и Цицерона, које је ие само увек срећно и обилно цитирао, него и изврсно преводио и с усиехом имитирао, када се саставцима својим на састанцима ужега круга пријатеља из младости, несмама од чести тек штампаним, беседама и ноздравима огледао у српск)ј књижевности. Необјављене нак песме му нису заборављане него су нрелазиле непосредно из уста у уста и певале се, а штампана „на Врачару" унесенајеу школску читанку и веома се радо декламује о св. Сави. Но о његовом књижевном раду ми ћемо ниже говорити више, а сада дај да видимо у каквим се школама спремао Стеван Лазић за свој главни, пг олски посао, где се сам учио осим Карловаца пре него што је у њима почео учити друге. Свршивши за живота очина основну школу и нрву гимназије у месту, а но смрти му, који је године 1842. на велику жалост породице и на штету српскенауке рано преминуо, паставивши је нод надзором материним, доконча с одличним успехом 1847. Карловачка ћиташога — тада У. и VI. разред. Исте године пређе у Сегедин на филозофију , а 1850. је у Загребу, камо