Српски сион

Стр . 92

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 6.

Уопће ја сам се вратио у Русију — ако се може тако рећи — више православним , него што сам из н»е отишао. Но ту се, може бити да окушају моју сталност, околише на мене неочекиване невоље. Прво, безусловна забрана духовном цензуром свега оног, што сам снрсмио за штампу, и ако се оно шта више уопће није дотицало саблажњивог питања о сједињењу дркава. Друго> у исто време с отим, јаросни наиадаји и клевете у разним журналима, већим делом богословским јасно ме износе као отстунника и нротивника православне цркве. Ти клеветннчкп нападаји, ако остану без одговора, иричиниће ми немогућим сваки рад не само сад, већ и у будуће. Могуће је да они то и хоће. Али се иита: сш ћопо? Најближу потврду овога, што сам рекао, наћи ћете у приложеном писму у редакцији „Црквеног Весника" што Вас и молим најпокорније, да предате ио надлежности за штамнање. Ако ли, ради чекања, нађете, да ми се молба не може иснунити, најусрдније Вас молим, да ме известите по приложеној адреси. — Молсћи Ваш настирски благослов, остајем душевно предан Вама Влад. Соловјев. Високоуважени Оче Архимандрите! Приносим Вам закаснелу (због болести и разних брига) благодарност за Ваше љубазно носредовање у погледу моје наштампане белешке у „Цркв. Весн", која ако и није укротила, а она је до неког степена обезоружала „оне, који ишту душу моју." А да бих се још боље обезбедио од њих, ја сам се решио, да изоставим из 1. тома моје „Историје Теократије" спорно иитање о ирвенству ап. Петра, тако да им неће остати никакав иовод да заплене тај 1. том. А с два остала ћу почекати на боље време. По свој прилици ми се неће дати да дођем у Петроград ове године. Молим Вас да предате мој срдачан поздрав оцу Антонију и оцу Михајилу, који с Вама заједно служе. Ја већ три недеље како живим у Тројицкој Лаври, где је много удобније радити него у Москви. Да није тог стања о коме сте ми Ви писали, ја бих сад имао велику склоност да идем у монахе. Но за сада то је немогуће Ја уоиће нисам присташа безусловне слободе, него држим, да међу таком слободом и безусловном невољом треба да буде нешто средње, наиме слобода, условљена искреним иокоравањем ономе, што је свето и законито. Та слобода, мени изгледа, да

не противуречи ни сиецијалио монашком обету нослушности, када се ствар тиче оиште црквених интереса. А међу тим, да ли допуштају код нас таку слободу, зар неће тражити покорност у свему без разбора, било то свето и законито, или не било? Нреиоручујући се Вашим свештсним молитвама остајем душевио предани и истшшто уважавајући Вас Влад. Соловјев. Превео из „Цркв Вћсн." 0. Периб.

Са погреба Стевана Лазића умировљенога директора Карловачке Гимназије. Велезаслужни директор наше Карловачке Гимназије Стеван Лазић онојан је и сарањен дана 4. (17-) Фебруара о. г., ночастима и саучешћем, које је несумњиво заслужио својим многогодишњим маром и радом на школи и књизи српској. Опелу је присуствовао и Његова Оветост патријарх сриски Теоргије БранковиН, а обавио га је високопреосвештегш господин епискон Вачки Митрофан ШевиЛ уз асистепцију многобројнога свештенства. На ногребу су нрисуствовали и председник Матице Српске г. Антоније ХаџиК и изасланици проФесорске колегије Повосадске Гимназије. После прочитанога Јеванђеља опростио сеса врлим покојником управитељ Карловачке Гимназије г. В. ВујиЛ овим говором: Људима који ироведу живот у служби народу, ваља и дужни смо, кад скрсте трудне руке на вечити одморак, иризнати то, ако су верно уиотребили дати им таленат, и ради спомеиа бољих и ираведних дела њихових, која не само, но песми, нонесу собом, него и оставе на корист и као нример, двоструко добро учињено, сувременицима и потомству. Између свију земаљских и друштвепих бића, човек једиии, унраво рећи, још на овом свету, живи два живота, чулни и осећајии. мисаони и чуствени. Први му је општи са осталим развијенијим створовима, који имају органе и Финкције тела сличне с нашим, имају чула и осећаје, нерценције и емоције, нешто суда и волзе у извесиом смислу, но дубоко и сиециФично различне од људских, јер се ограничавају на љихове